Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4261/22 od 21.02.2023. godine, delimično je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2326/20 od 05.07.2022 godine u pobijanom usvajajućem delu, tako što je odbijen tužbeni zahtev za isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za period od novembra 2017. godine zaključno sa decembrom 2020. godine sa zakonskom zateznom kamatom, u visini i na način kako je to određeno po mesecima, kao i zahtev za naknadu troškova postupka preko iznosa od 28.105,92 dinara. U preostalom delu žalba tuženog i žalba tužioca u celosti su odbijene i prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu potvrđena. Tužilac je obavezan da tuženom na ime troškova žalbenog postupka isplati iznos od 22.516,98 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je preinačena prvostepena presuda, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede pravila postupka.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju, u kome je postavio zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US , 55/14, 87/18, 18/20, 10/23 – drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12) ZPP na koju se revizijom ukazuje, po članu 407. stav 1. ZPP, ne predstavlja razlog zbog koga se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom vremenskom periodu bio zaposlen kod tuženog, korisnika javnih sredstava, na radnom mestu radnika. Tuženi je u skladu sa zakonskom obavezom prilikom izrade Programa poslovanja planirao isplatu zarade i naknade za regres na mesečnom nivou, ali počev od 2014. godine realizacija trošenja sredstava nije bila u skladu sa ovim Programom. U toku 2018. i 2019. godine tuženi je imao veći broj zaposlenih od broja predviđenog opštim aktima, dok je u toku 2020. godine broj zaposlenih bio manji. U vremenskom periodu od 2015. do 2019. godine tuženi je isplatio zaposlenima veći iznos po osnovu zarada od iznosa odobrenog Programom poslovanja, iz razloga što je u tom periodu imao veći broj zaposlenih, a na ime zarada korišćena su i sredstva za regres. Regres nije isplaćivan za godine za koje je pripadao, već narednih godina u delovima. Tužioci zahtevaju isplatu razlike između pripadajuće i isplaćene zarade u spornom periodu.

Prvostepeni sud je tužiocu dosudio ukupan iznos od 78.662,10 dinara, primenom cene rada spram planirane mase sredstava i realizovane mase zarada, te utvrđene razlike od 762.544,00 dinara i prosečne zarade od 1.794.852,00 dinara za 27 više zaposlenih u oktobru 2014. godine u odnosu na Program poslovanja, što čini razliku od 2.557.396,00 dinara na dan stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav obračun, nalazeći da se ne mogu uzeti u obzir iznosi koji su isplaćeni za 27 više zaposlenih od planiranih Programom. Svi zaposleni kod tuženog su imali pravo na zaradu u skladu sa opštim aktima i zakonom, pa se na utvrđena prava na neisplaćenu razliku u visini raspoloživih a neisplaćenih sredstava za oktobar 2014. godine od 762.544,00 dinara ne može dodati ono što je isplaćeno prekobrojnim zaposlenima kod tuženog. Spram neiskorišćenih sredstava za oktobar mesec 2014. godine, za sporni vremenski period postoji razlika zarade koja nije isplaćena tužiocu u visini od 17.949,92 dinara, pa je drugostepeni sud tužbeni zahtev preko navedenih iznosa odbio kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.

Po odredbama čl. 104, 105. – 107. i 110. Zakona o radu, tužiocu pripada odgovarajuća zarada u skladu sa zakonom, opštim aktima i ugovorima o radu.

Tuženi je u skladu sa odredbama čl. 1, 4. i 5. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, broj 116/14) od 01.11.2014. godine bio u obavezi da osnovice za obračun i isplatu plata umanji za 10%, te mu je bilo zabranjeno da povećava osnovice, koeficijente i druge elemente, odnosno uvodi nove elemente na osnovu kojih se povećava iznos plata i drugih stalnih primanja.

Odredbom člana 62. Zakona o javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, broj 15/2016 i 88/2019) je propisano da ukoliko u javnom preduzeću do početka kalendarske godine nije donet godišnji, odnosno trogodišnji program poslovanja, do donošenja tog programa zarade se obračunavaju i isplaćuju na način i pod uslovima utvrđenim godišnjim, odnosno trogodišnjim programom poslovanja za prethodnu godinu.

Po Posebnom kolektivnom ugovoru za javna preduzeća Grada Novog Sada i Kolektivnom ugovoru tuženog od 05.01.2016. godine zaposleni imaju pravo na odgovarajuću zaradu sa polazištem na vrednost radnog časa, koja se za sve zaposlene utvrđuje za tekući mesec na osnovu planiranih sredstava za isplatu zarada za odgovarajući mesec. Utvrđena vrednost radnog časa može se promeniti u skladu sa izmenjenim okolnostima, o čemu poslodavac i sindikat kod poslodavca zaključuju sporazum.

Imajući u vidu navedeni materijalnopravni okvir, tužiocu je pravilno drugostepenom presudom priznata razlika zarada obračunata sa polazištem na masu sredstava koja je tuženom odobrena Programom poslovanja za zarade, a koja je trebala biti osnovica za obračun vrednost radnog časa i tužiocu isplaćena zarada.

Vrhovni sud ne prihvata navode revizije da je nezakonitost tuženog u raspolaganju sredstvima zarada trebalo sankcionisati tako, što bi se tužiocu priznala razlika koja za osnov obračuna ima i isplaćene zarade prekobrojnim zaposlenima. Naime, utvrđeno je da su za isplatu zarada u spornom periodu nenamenski korišćena i sredstva za regres, kao i da su pravo na regres svi zaposleni ostvarili narednih godina. Dakle, svi zaposleni, pa i tužilac ostvarili su iznose po osnovu zarada, koji su rezultat utvrđenog nezakonitog i nenamenskog raspolaganja sredstvima odobrenih Programom poslovanja, pa je drugostepeni sud odluku pravilno zasnovao na obračunu koji za polazište ima zakonito zapošljavalje i raspolaganje odobrenim sredstvima.

Odluka o troškovima postupka doneta je u skladu sa odredbama čl. 165. stav 2, 153. stav 2. i 154. ZPP, imajući u vidu uspeh stranaka u postupku, pa su revizijski navodi i u ovom delu po oceni Vrhovnog suda neosnovani.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako sastav odgovora na reviziju nije trošak koji je neophodan za vođenje parničnog postupka, to je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, o čemu je odlučeno u stavu drugom izreke presude, u skladu sa članom 165. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić