Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 11703/22 od 21.04.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena prvostepena presuda u odbijajućem delu, tako što je tužena obavezana da isplati tužilji na ime manje isplaćene naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada pored dosuđenog isplati još i iznos od 24.666,36 dinara, u pojedinačnim mesečno opredeljenim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, na način određen ovim stavom izreke, kao i da tužilji na dosuđeni iznos od 426,09 dinara na ime zatezne kamate zbog docnje u isplati naknade troškova za prevoz isplati i zateznu kamatu od 30.03.2021. godine do isplate. Stavom drugim izreke, delimično je preinačeno rešenje o troškovima postupka, tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu ovih troškova preko iznosa od 129.718,51 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke odbijene su žalbe parničnih stranaka i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem i preostalom odbijajućem delu i delu odluke o naknadi troškova parničnog postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 22.570,72 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi ujednačavanja sudske prakse, pozivajući se na odredbu 403. i 404. ZPP.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, Vrhovni kasacioni sud je našao da nema potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj, imajući u vidu da je revizija dozvoljena kao redovna, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tužene kao ... i prilikom dolaska i odlaska sa posla, putuje sopstvenim automobilom, koristi bicikl ili taksi, a ponekad ide i pešice. Tužena je tužilji priznala i isplaćivala troškove prevoza prema mesečnoj karti koja je u cenovniku ovlašćenog autoprevoznika AD“Severtrans“ Sombor imenovana kao „markica za radnike sa 20% popusta“, koja se uplaćuje preko računa. Obračun je vršen tako što je mesečni iznos karte podeljen sa brojem radnih dana u mesecu i tako dobijeni iznos pomnožen sa brojem evidentiranih dana dolaska zaposlenog na rad. Tužilja potražuje razliku od isplaćenog do punog iznosa naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, prema punoj ceni mesečne prevozne karte (bez popusta od 20%), s obzirom da kartu sa popustom nije mogla da kupi jer škola nije imala zaključen ugovor sa ovlašćenim autoprevoznikom, pa ovaj popust nije ni mogla da koristi. Visina potraživanja za period od oktobra 2016. godine zaključno sa decembrom 2020. godine, utvrđena je na osnovu nalaza veštaka, koji je imao u vidu broj dolazaka na rad i cenu pojedinačne prevozne karte na relaciji Sombor Grad (prva varijanta nalaza), zatim cenu pojedinačne karte prema prisustvu zaposlenog na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez popusta (druga varijanta), te cenu pojedinačne karte prema prisustvu zaposlenog na radu a maksimalno do mesečne preplatne karte sa 20% popusta (treća varijanta).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan i isti je usvojen primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. st. 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. Međutim, po oceni prvostepenog suda, tužilji ova naknada pripada u visini zbira pojedinačnih dnevnih karata za 22 dana umanjena za 20%, zbog čega je prihvatanjem treće varijante veštačenja, tužbeni zahtev usvojen, dok je od dosuđenog do iznosa opredeljenih prema prvoj i drugoj varijanti nalaza, tužbeni zahtev odbijen.

Po oceni drugostepenog suda suda, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, s obzirom da tužilji pripada razlika naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada prema ceni pojedinačne karte i prisutnosti na radu, u visini mesečne pretplatne karte bez umanjenja, kao maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom po osnovu troškova prevoza. Ovo iz razloga što tužena škola nije imala zaključen ugovor o prevozu zaposlenih, te tužilja nije bila u mogućnosti da kupi mesečnu kartu sa popustom, zbog čega je prvostepena presuda preinačena, tako što je prihvatanjem druge varijante nalaza veštaka, usvojen tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasaciono suda, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 24/05 ... 75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Članom 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ br. 21/2015), koji je u primeni od 05.03.2015. godine, propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Polazeći od činjenice da je pravo zaposlenih na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada zasnovano neposredno na zakonu i posebnom kolektivnom ugovoru, proizlazi da je poslodavac u obavezi da zaposlenom isplati ove troškove. Takođe, da bi zaposleni mogao da ostvari pravo na naknadu troškovi prevoza za dolazak i odlazak sa rada, troškovi moraju biti stvarni i opravdani. U konkretnom slučaju, tužilji su isplaćivani troškovi prevoza za dolazak i odlazak sa rada u visini cene mesečne karte ovlašćenog prevoznika sa umanjenjem od 20%, iako ona nije mogla da koristi prevoz pod povoljnim uslovima, s obzirom da tužena nije imala ugovor o prevozu zaposlenih sa ovlašćenim prevoznikom, pa bi za potrebe dolaska i odlaska sa rada tužilja plaćala punu cenu prevozne karte, odnosno koristila je taksi ili sopstveni prevoz i na taj način je bila izložena većim troškovima u visini pune cene mesečne pretplatne karte. Isplaćenim novčanim iznosom tužilja nije mogla da kupi mesečnu pretplatnu kartu po privilegovanim cenama prevoznika, iz čega proizlazi da tužena nije isplatila tužilji stvarne troškove prevoza. Imajući u vidu da tužena nije tužilji platila troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada u punom iznosu, to i po oceni revizijskog suda, primenom člana 118. stav 1. Zakona o radu i člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, tužilja ima pravo na nakadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u spornom periodu, u iznosima utvrđenim iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko - finansijske struke (druga varijanta nalaza), na koje je drugostepeni sud stavom prvim izreke obavezao tuženu.

Neosnovani su revizijski navodi da pobijana presuda odstupa od sudske prakse i pravnog stava izraženog u odluci Rev 578/19 od 05.03.2020. godine i da je materijalno pravo pogrešno primenjeno. Ovo iz razloga što se poslodavac koji isplati troškove prevoza prema privilegovanim cenama prevoznika u javnom saobraćaju, oslobađa obaveze po navedenom osnovu, samo ako zaposlenom obezbedi da prevoz koristi pod privilegovanim uslovima, što nije slučaj u konkretnoj pravnoj stvari, jer tužena nije imala zaključen ugovor sa prevoznikom, a što je u konkretnom slučaju neophodno za ostvrenje popusta od 20% na mesečnu prevoznu kartu.

Na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužilje za naknadu troškova odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić