Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 395/23 od 31.05.2023. godine odbijene su kao neosnovane žalba branioca okrivljenog AA i žalba zajedničkog branioca okrivljenih AA i BB, i potvrđena presuda Osnovnog suda u Prokuplju K 263/19 od 03.03.2023. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo zajednički branilac okrivljenih AA i BB, advokat Slobodan Stojanović, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) i 3) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i preinači u celini pobijane presude tako što će okrivljene osloboditi od optužbe.

Vrhovni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti zajedničkog branioca okrivljenih dostavio Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. KZ i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Zajednički branilac okrivljenih AA i BB, advokat Slobodan Stojanović, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ističući da se u radnjama okrivljenih opisanim u izreci pobijane prvostepene presude, ne stiču obeležja krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) KZ u vezi člana 33. i 61. KZ za koje su oglašenim krivim, obzirom da u izreci presude nije opisan ni način izvršenja niti konkretne radnje koje je svaki od okrivljenih preduzeo.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Iz zakonskog opisa bića krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. KZ proizilazi da ovo krivično delo, koje predstavlja poseban kvalifikovani oblik krađe, čini lice koje krivično delo krađe iz člana 203. KZ (oduzimanje tuđe pokretne stvari drugom u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist), izvrši pod nekom od kvalifikatornih okolnosti predviđenih u tačkama od 1) do 6) navedenog člana, u konkretnom slučaju, pod kvalifikatornom okolnošću iz tačke 1) ovog člana-obijanjem ili provaljivanjem zatvorenih zgrada, stanova, soba, kasa, ormana ili drugih zatvorenih prostora ili savlađivanjem mehaničkih, elektronskih ili drugih većih prepreka.

Za postojanje krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) KZ, za koje su okrivljeni pobijanim presudama oglašeni krivima, potrebno je da su u pogledu radnje izvršenja, objekta radnje i namere ostvarena obeležja obične krađe i pored toga, kumulativno, da je krađa izvršena pod kvalifikatornom okolnošću predviđenom u tački 1) navedenog člana, koja se tiče načina izvršenja krađe.

Saizvršilaštvo, prema odredbi člana 33. KZ, postoji kada više lica učestvovanjem u radnji izvršenja sa umišljajem ili iz nehata zajednički izvrše krivično delo, ili ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela.

Iz izreke pobijane prvostepene presude, proizilazi da su okrivljeni AA i BB, u vreme i na mestima bliže opisanim u izreci presude, u stanju uračunljivosti, svesni svojih dela i njihove zabranjenosti, čija su izvršenja hteli, obijanjem zatvorenih prostora oduzeli tuđe pokretne stvari u nameri da sebi pribave protivpravnu imovinsku korist u iznosu većem od 5.000,00 dinara, i to na taj način što su fizičkom snagom i uz pomoć podesnog predmeta isekli lanac kojim su bila obezbeđena vrata strugare oštećenog VV, a potom razvalili vrata strugare, odnosno fizičkom snagom i uz pomoć podesnog predmeta obili vrata kuće i pomoćnog objekta koji se nalazi u okviru kuće oštećenog GG, koji je bio obezbeđen katancem, koji su na opisan način skinuli, a potom iz navedenih objekata oduzeli tuđe pokretne stvari bliže opisane u izreci presude, koje su u oba navrata prodali otpadu koji je vlasništvo DD.

U opisanim radnjama okrivljenih, po oceni Vrhovnog suda, stiču se sva zakonska obeležja produženog krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) KZ u vezi člana 33. i 61. KZ za koja su oglašeni krivim i to kako objektivna obeležja koja se tiču radnje izvršenja, objekta radnje i načina izvršenja, tako i subjektivna obeležja koja se tiču uračunljivosti okrivljenih, umišljaja, svesti o zabranjenosti dela i namere pribavljanja protivpravne imovinske koristi. Iz opisanih radnji koje su okrivljeni zajednički preduzeli, nedvosmisleno proizilazi da su okrivljeni krivično delo izvršili sa direktnim umišljajem, koji je obuhvatao i svest o njihovom zajedničkom delovanju, pa se njihovo svojstvo kao saizvršilaca u smislu člana 33. KZ, ne može dovoditi u pitanje time što u izreci presude nisu konkretizovane radnje koje je svaki od njih pojedinačno preduzeo.

Prema tome, opisane radnje, koji je okrivljeni preduzeli, sadrže sva zakonska obeležja produženog krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) KZ u vezi člana 33. i 61. KZ, kako su pravilno zaključili i nižestepeni sudovi, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) KZ, ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP ističući da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na dokazima na kojima se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne mogu zasnivati.

Kao nezakonite dokaze označava „potvrdu o privremeno oduzetim predmetima i izveštaj o forenzičkom pregledu lica mesta“ međutim, ne obrazlaže razloge za sadržinsku ili formalnu nezakonitost ovih dokaza, već daje svoju ocenu njihove dokazne vrednosti, i na taj način, po nalaženju Vrhovnog suda, ukazuje na pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, na koju se suštinski ukazuje i preostalim navodima zahteva kojima se osporavaju činjenična utvrđenja nižestepenih sudova u pogledu radnji izvršenja, načinu izvršenja i krivici okrivljenih.

Međutim, povreda zakona iz člana 440. ZKP i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, zbog koje branilac podnosi zahtev, ne predstavljaju zakonske razloge takstativno navedene u članu 485. stav 4. ZKP, zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa se Vrhovni sud nije upuštao u njihovo razmatranje.

Iz svih iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti zajedničkog branioca okrivljenih AA i BB, advokata Slobodana Stojanovića, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav.1 ZKP, odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                            Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                             Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić