Presudom Višeg suda u Valjevu Kž1 37/23 od 20.04.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Srđan Vujinović, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i povrede odredaba članova 451. stav 2. i 3. i 460. stav 1. ZKP, te člana „438. stav 2. tačka 12) ZKP“, s tim što iz navoda zahteva proizilazi da je u tom delu zahtev podnet zbog povrede odredbe člana 438. stav 2. tačka 11) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno suđenje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da se u radnjama okrivljenog ne stiču sva bitna obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim. Po stavu branioca, u činjeničnom opisu predmetnog krivičnog dela, datom u izreci pravnosnažne presude, nedostaju konstitutivni elementi predmetnog krivičnog dela - radnja i posledica. Ovo stoga, što u izreci presude nije navedena radnja izvršenja krivičnog dela odnosno pretnja napadom na život i telo tog lica ili njemu bliskog lica, pa samim tim, kako u izreci nije navedena radnja izvršenja, iz iste je izostala i posledica, kao i opis eventualnog osećanja ugroženosti lične sigurnosti oštećenih.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Osnovni oblik krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika, čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica. Teži oblik dela iz stava 2. člana 138. Krivičnog zakonika postoji u slučaju kada se delo iz stava 1. ovog člana učini prema više lica ili ako je delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice.

Imajući u vidu zakonski opis bića krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, po nalaženju ovog suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela datog u izreci pravnosnažne presude i to da je okrivljeni AA u vreme i mestu bliže opisanim u izreci presude „...sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svoga dela čije je izvršenje hteo, svestan zabranjenosti svoga dela, ugrozio sigurnost više lica, oštećene BB i oštećenog VV..., tako što je ....u ulici ..., kod Privrednog suda, pre glavnog pretresa koji je bio zakazan u Osnovnom sudu u Valjevu, kada je uočio oštećene...trčećim korakom se uputio ka njima i oštećenoj BB rekao : „Je..ću ti majku, obračunaću se sa tobom, završiću sa tobom, odrobijaću te, ubiću te“, a nakon što mu je oštećeni VV rekao: „Šta ti je, smiri se čoveče?!“, obratio se i njemu rečima: „Sa tobom ću se posebno obračunati!“, posle čega je ušao u zgradu Osnovnog suda u Valjevu i na vratima se ponovo obratio oštećenoj BB rečima: „Odrobijaću te“, da bi nakon toga otišao na zakazani glavni pretres“, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim i to kako objektivna, koja se odnose na radnju izvršenja – upotreba pretnje da će se napasti na život i telo oštećenih i posledicu tog krivičnog dela – ugrožavnje sigurnosti oštećenih, tako i subjektivna obeležja, koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog, koji obuhvata i svest o zabranjenosti dela.

Prema činjeničnom opisu krivičnog dela datom u izreci prvostepene presude, reči kojima se okrivljeni obratio oštećenima prilazeći im trčećim korakom, i reči kojima se okrivljeni ponovo obratio jednoj od oštećenih na ulazu u zgradu Osnovnog suda u Valjevu, u kontekstu celokupnog događaja i ponašanja okrivljenog, predstavljaju ozbiljnu i konkretnu pretnju napadom na život i telo oštećenih, podobnu da izazove kod njih osećaj straha za sopstveni život i telesni integritet. Samim tim, po oceni ovog suda, okrivljeni je radnjama izvršenja opisanim u izreci presude, koje predstavljaju pretnju da će napasti na život i telo oštećenih, ugrozio sigurnost više lica, pod kojim pojmom se podrazumeva najmanje dva lica, čime je ostvarena kvalifikatorna okolnost neophodna za postojanje krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Shodno navedenom, Vrhovni sud nalazi da time što u izreci presude nije eksplicitno navedeno „pretnjom da će se napasti na život ili telo oštećenih“ u konkretnom slučaju, kod postojećeg opisa ponašanja okrivljenog, izgovorenih reči u kontekstu događaja, ne dovodi u pitanje postojanje svih zakonskih obeležja krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim.

S obzirom na sve napred navedeno, neosnovani su navodi zahteva kojima se ukazuje da se u radnjama okrivljenog ne stiču bitni elementi krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Pored navedenog, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi povredu odredbe člana „438. stav 2. tačka 12) ZKP“, koja odredba nije ni propisana ovim zakonom, ali iz navoda zahteva kojima se ukazuje da je izreka pravnosnažne presude nerazumljiva proizilazi da branilac zapravo ukazuje na povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, dok preostalim navodima zahteva ističe povrede odredaba članova 451. stav 2. i 3. i 460. stav 1. ZKP. Međutim, kako povrede navedenih odredaba ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge u smislu člana 485. stav 4. ZKP za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to se ovaj sud u razmatranje istih nije upuštao.

S obzirom na to da uz zahtev za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog AA nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, koja se odnosi na okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, shodno članu 484. ZKP, to se Vrhovni sud nije upuštao ni u ocenu navoda branioca da je prilikom donošenja pobijanih presuda došlo do povrede odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 18. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić