Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 2053/2023
14.06.2023. godina
Beograd

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković, Radoslave Mađarov, Marine Milanović i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca dr AA iz ..., čiji je punomoćnik Đorđe Trifunović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo Beograd, radi zaštite od zlostavljanja na radu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2139/21 od 13.02.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 14.06.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2139/21 od 13.02.2023. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2139/21 od 13.02.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2139/21 od 13.02.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P1 71/18 od 25. novembra 2020. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac pretrpeo zlostavljanje na radu od strane poslodavca Ministarstva odbrane, na način što je od odgovornog lica Ministarstva odbrane, bez opravdanog razloga, iznošenjem neistinitih činjenica, sprečen da obavlja stručno dežurstvo ... na Klinici za ... bolesti VMA, počev od avgusta 2011. godine pa dalje, što je tužena dužna da prizna i trpi; zahtev kojim je traženo da se zabrani tuženoj da vrši dalje zlostavljanje tužioca; zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime materijalne štete isplati iznos od 390.235,87 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na navedene mesečne iznose počev od dospelosti do isplate; zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. novembra 2020. godine do isplate, te je tužilac obavezan da tuženoj nadoknadi parnične troškove u iznosu od 43.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP učinjene pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da Vrhovni sud odluči o reviziji kao posebnoj na osnovu člana 404. ZPP.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) predviđeno je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o zahtevima tužioca za zaštitu od zlostavljanja na radu, u skladu sa činjeničnim navodima tužbe i sadržinom postavljenog zahteva. Nižestepeni sudovi su zaključili da ne postoje individualizovane štetne radnje koje su bile nedvosmisleno uperene protiv tužioca, kao žrtve mobinga, pošto tužilac svojom aktivnošću nije učinio verovatnim da u radnjama odgovornog lica ima elemenata zlostavljanja u skladu sa članom 6. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Sl. glasnik RS“, br.36/2010). Pitanje postojanja radnji koje predstavljaju zlostavljanje na radu je činjenično pitanje, pa pošto uz reviziju nisu dostavljene odluke donete u instancionoj kontroli kao dokaz drugačije prakse u bitno istovrsnoj činjeničnoj situaciji, po oceni Vrhovnog suda nema potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti postoji potreba ujednačavanja sudske prakse i potreba novog tumačenja prava.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, kao poseban zakon, ne predviđa posebne uslove za dozvoljenost revizije, pa su merodavne odredbe ZPP kao opšteg zakona.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici je podneta dana 19.06.2012. godine, a vrednost predmeta spora je po članu 28. stav 1. ZPP 890.235,87 dinara, pošto u tužbi nije označen veći iznos, iako su postavljeni zahtevi za utvrđenje, činidbu i isplatu.

Pošto vrednost predmeta spora prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe od 115,51 dinara za 1 evro predstavlja dinarsku protivvrednost 7.707 evra, te ne prelazi napred navedeni imovinski cenzus neophodan za dozvoljenost revizije, odluka u stavu drugom izreke doneta je na osnovu člana 413. ZPP.