Na osnovu člana 264. stav 1. ZKP, okrivljeni je obavezan na plaćanje sudskog paušala u iznosu od 5.000,00 dinara, te na naknadu troškova krivičnog postupka sudu u iznosu od 120.110,00 dinara, i naknadu troškova tužilaštvu na ime izvršenih veštačenja u iznosu od 87.250,74 dinara, sve u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu Kž1 br.153/23 od 04.05.2023. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljenog AA i Osnovnog javnog tužioca u Zrenjaninu, a presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu K br.402/20 od 09.02.2023. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Vladimir Rajić, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili da ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te po oceni navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da se u radnjama okrivljenog ne stiču bitni elementi predmetnog krivičnog dela, obzirom da u konkretnom slučaju „nedostaje opis umišljaja i svesnog nehata okrivljenog u odnosu na osnovno delo i težu posledicu“.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni ovoga suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Članom 289. stav 1. KZ, propisano je da će se učesnik u saobraćaju na putevima koji se ne pridržava saobraćajnih propisa i time tako ugrozi javni saobraćaj da dovede u opasnost život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima, pa usled toga kod drugog nastupi laka telesna povreda ili prouzrokuje imovinsku štetu koja prelazi iznos od 200.000,00 dinara, kazniti zatvorom do tri godine.

Prema izreci pravnosnažne presude, okrivljeni AA je kritičnom prilikom upravljao svojim putničkim motornim vozilom pod dejstvom od 1,06 mg/ml alkohola u krvi, protivno odredbi člana 187. stav 2. i stav 3. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, zbog čega nije bio sposoban za bezbedno učestvovanje u javnom saobraćaju, i protivno odredbi člana 82. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima nije držao bezbedno odstojanje od vozila koje se kreće ispred njega, tako da može blagovremeno da uspori ili se zaustavi ako se vozilo ispred njega uspori ili zaustavi, usled čega je prednjim delom vozila naleteo na zadnji deo putničkog motornog vozila kojim je upravljao oštećeni koji se kretao u istom smeru ispred okrivljenog, te je vozilo oštećenog od siline udara odbačeno i prednjim delom naletelo na zadnji deo zaustavljenog putničkog motornog vozila „Ford ...“ koje je usled siline udarca udarilo u motorno vozilo marke „Daevu“, a u kojoj saobraćajnoj nezgodi je oštećeni BB zadobio lake telesne povrede u vidu istegnuća vratne i slabinske kičme. U izreci je navedeno i da je okrivljeni kritičnom prilikom bio svestan da upravljajući vozilom na opisani način može ugroziti javni saobraćaj i dovesti u opasnost telo ljudi, ali je na to pristao, pri čemu je olako držao da do telesnih povreda neće doći, a usled čega je kod drugog nastupila laka telesna povreda, pri čemu je bio svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Po oceni ovoga suda, u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču se sva bitna obeležja krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 1. KZ, zbog kog je oglašen krivim pravnosnažnom presudom, i to kako subjektivna obeležja, koja se tiču uračunljivosti i eventualnog umišljaja u odnosu na radnju okrivljenog koja se sastoji u nepridržavanju saobraćajnih propisa, tako i opis svesnog nehata u odnosu na posledicu koja je nastupila kritičnom prilikom u vidu lakih telesnih povreda koje je oštećeni zadobio.

Stoga je Vrhovni sud, nalazeći da nižestepenim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ovom delu odbio kao neosnovan.

U ostalom delu, podneti zahtev odbačen je kao nedozvoljen, iz sledećih razloga:

U preostalom delu zahteva, branilac okrivljenog ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje povrede je podnošenje ovog vanrednog pravnog leka dozvoljeno preko branilaca, zbog povrede zakona.

Međutim, u vezi sa ovom povredom zakona, branilac u suštini osporava nalaz i mišljenje sudskog veštaka Slavka Milovanovića, jer po ostavu odbrane, navedeni veštak „nema znanje iz oblasti mašinske tehnike o čemu se izjasnio“, zaključujući pri tome da je prvostepena presuda zasnovana isključivo na ovom nalazu, a kojim navodima, dakle, ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, iz kog razloga nije dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima preko branilaca, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP.

Pored toga, u vezi sa istom povredom zakona, branilac ističe da prvostepeni sud u svojoj presudi ne daje dovoljno argumentovane razloge zbog čega je prihvatio samo nalaz veštaka Slavka Milovanovića, a ne i nalaze druga dva veštaka – Hajdu Marija i Saše Stojišina, kojim navodima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, koja takođe ne predstavlja razlog zbog kog okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni prvni lek, u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem je podneti zahtev odbijen kao neosnovan, te na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić