Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4378/21 od 29.10.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i petom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.11.2015. godine do 28.02.2018. godine, isplati ukupan iznos od 283.224,66 dinara i to pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog pa do isplate, kao i na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.11.2015. godine do 28.02.2018. godine, isplati ukupan iznos od 109.864,17 dinara, za svaki mesec i to pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog do isplate, kao i za troškove parničnog postupka u iznosu od 141.905,00 dinara, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 18.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršnost pa do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11...18/20) i našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je u utuženom periodu bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog. U utuženom periodu tuženi nije isplaćivao tužiocu naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, niti je u obračunu zarada posebno iskazivao iznose isplaćene zaposlene po ovom osnovu. Aneksom ugovora o radu za tužioca nisu posebno utvrđeni iznosi za topli obrok i regres već je navedeno da zaposleni ima pravo na druga primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa kolektivnim ugovorom „Železnice Srbije“. Visina naknade troškova ishrane u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za period od 01.11.2015. godine do 28.02.2018. godine, utvrđen je iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu isplati iznose bliže određene u pobijanom delu presude sa pripadajućom kamatom. Međutim, drugostepenom odlukom preinačena je prvostepena presuda i tužbeni zahtev odbijen uz zaključak drugostepenog suda da je tužilac, u skladu sa odredbom člana 105. u vezi člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu, pravo na naknadu troškova po osnovu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu u toku rada ostvario u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, te da su u konkretnom slučaju ove naknade isplaćene tužiocu u okviru vrednosti radnog časa, na osnovu čega nalazi da je tuženi ispunio svoju obavezu u pogledu isplate traženih naknada.

Vrhovni sud je našao da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.61/05, koji se primenjuje od 01.01.2006. godine), predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 18. tačka 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Dakle, počev od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Odredbom člana 57. stav 1. Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ ad („Službeni glasnik RS“ br.4/2015), propisano je da vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade utvrđuje se u skladu sa zakonom i drugim aktima, a stavom 2. istog člana propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost naknade za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Po oceni Vrhovnog suda prvostepeni sud osnovno zaključuje da konkretizacija ovog prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora, koja je identična i u Aneksu Kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ br. 4/06) nije izvršena i ne može se utvrditi da je tužiocu zarada uvećana nakon izvršene izmene kolektivnog ugovora po osnovu ovih troškova. Tuženi nije dostavio dokaz da je tužiocu obračunao i isplaćivao uvećanu zaradu po ovom osnovu. Pritom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena jednako za sve zaposlene, a to znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište drugostepenog suda da je vrednost ovih troškova uračunat u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni sud nalazi da je prvostepenom presudom pravilno usvojen tužbeni zahtev tužioca nakon što je prvostepeni sud, uz pravilnu primenu materijalnog prava, utvrdio da tužilac ima pravo na naknadu troškova za ishranu i regres, da kolektivnim ugovorom tuženog, kao ni drugim opštim aktom u spornom periodu visina ovih naknada nije utvrđena, niti je plaćena zaposlenima, što čini osnovanim tužbeni zahtev kojim tužilac potražuje dosuđene iznose na ime naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, čija visina je utvrđena ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, prema parametrima iz ranijih kolektivnih ugovora, kojim je regulisana visina i način obračuna traženih naknada.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 103.323,55 dinara i koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 18.000,00 dinara, u skladu sa Tarifnim brojem 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ br.121/12, 99/20 i 37/21), 35.323,55 dinara na ime takse na reviziju i 50.000,00 dinara na ime takse na odluku po reviziji, primenom Tarifnog broja 1. tačka 5. i Tarifnog broja 2. tačka 11. Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br.28/94...95/18).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić