Vrhovni sud je ispitao pobijenu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su supružnici u braku od 2011. godine i imaju dvoje maloletne dece i to: ćerku VV rođenu ... godine i sina GG rođenog ... godine. Tužilja je rođena .... godine, ... po zanimanju i zaposlena je u preduzeću „...“. Tuženi je rođen .... godine, po zanimanju je ..., zaposlen u PP „...“ u ... kao ... . U toku trajanja bračne zajednice živeli su u porodičnoj kući tuženog u ... u ulici ... ... . Međutim, bračna zajednica je prekinuta 22.05.2020. godine i od tada tužilja sa svojim roditeljima živi u porodičnoj kući, a deca provode podjednako vreme sa ocem i sa majkom dok se ne okonča brakorazvodna parnica. Pre prekida bračne zajednice, odnos između stranaka su bili narušeni pa je tuženi tražio od tužilje da napusti kuću. Spakovala je svoje stvari i pozvala roditelje da dođu po nju. Tužilja najpre nije to shvatala ozbiljno ali je tuženi telefonom pozvao njene roditelje da dođu po nju. Tada je shvatila da se ne šali. Tuženi tužilju pri tome nije vređao ni njene roditelje, nikome nije pretio, nikoga nije fizički napadao a kada su roditelji došli po tužilju nije se upuštao u raspravu, povukao se sa detetom sve dok se tužilja pakovala i dok nije otišla. Tog istog dana tužilja je pozvala policiju i prijavila tuženog za nasilje u porodici jer je isterao iz kuće i pretio joj da neće videti decu. Policijska uprava u Šapcu je 22.05.2020. godine u 22,30 časova izrekla hitne mere privremenu zabranu učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj u trajanju od 48 časova a mera je produžena rešenjem Osnovnog suda u Šapcu P 221/20 od 04.05.2020. godine za još 30 dana počev od 24.05.2020. godine od 20,30 časova. Tuženi je u svemu poštovao izrečenu meru. Zajedničkoj deci je već sledećeg dana omogućavao i organizovao da se viđaju sa majkom. Decu je odvodio do prodavnice gde ih je čekala baka po majci, preuzimala je decu i isto ih tako vraćala tužiocu sve u dogovoru sa decom i željom dece. Po isteku izrečenih mera zaštite od nasilja stranke su neposredno komunicirale dogovarale se u pogledu vršenja roditeljskog prava do razvoda braka i nije bilo nikakvih uvredljivih omalovažavajućih izjava. Pokušali su čak i da se pomire ali do toga nije došlo. Centar za socijalni rad se saglasio sa načinom vršenja roditeljskog prava nad zajedničkom maloletnom decom. Pri tome, Centar je u svom izveštaju ostavio mogućnost da sud proceni da li je svrsishodno izreći tražene mere zaštite.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je zaključio da je izrečena hitna mera postigla svrhu te da okolnosti koje se odvijaju između stranaka očigledno ukazuju da nema nikakvih vidova nasilja koji bi opravdavali izvršenje predloženih mera. Tužilja ponavlja da je tuženi tražio da napusti zajedničku kuću i nikakvu drugu meru nije preduzeo koja bi se mogla okarakterisati kao nasilje u porodici, niti je prekršio zabranu koja mu je stavljena. Zaključeno je da nema nikakvog uznemiravanja da ga nije ni bilo, te da nema razloga da se izriče nijedna mera zaštite od nasilja pa i mera zabrane daljeg uznemiravanja. Sve te razloge prihvatio je i drugostepeni sud.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je od strane nižestepenih sudova zaključeno da u konkretnom slučaju ne postoji nasilje u porodici te da nema opravdanja za usvajanje zaštitne mere od uznemiravanja. Tuženi nije preduzeo nijednu meru koja bi se mogla okarakterisati kao uznemiravanje u smislu odredbe člana 197. Porodičnog zakona i u smislu odredbi Zakona o zaštiti od nasilja u porodici. To ukazuje na činjenicu da nema uslova za izricanje bilo koje mere zaštite u smislu člana 198. Porodičnog zakona. Iako nije bilo elemenata uznemiravanja, tužilja je nakon isteka roka produženja zaštitne mere a koja je izrečena od strane prvostepenog suda, podnela tužbu i tražila određivanje zaštitne mere. Iz toga proizlazi da je time došlo do uzrokovanja troškova vođenja postupka, za šta očigledno nije kriv tuženi. Stoga drugostepeni sud pravilno zaključuje da bi bilo nepravično da u takvom slučaju tuženi snosi troškove postupka. Dalje, izvedenim dokazima jasno je utvrđeno da je tužilji dozvoljeno da viđa decu, da nije bilo nikakvog neprimerenog ponašanja od strane tuženog u smislu radnje koja bi se mogla okarakterisati kao nasilje u porodici. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za određivanje zaštitne mere od nasilja u porodici.

Imajući u vidu sve napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić