U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića, dr Ilije Zindovića, Dobrile Strajina i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Željko Rajčević, advokat iz ..., protiv tužene Srednje škole „Sveti Sava“ iz Sombora, koju zastupa Pravobranilaštvo Grada Sombora, radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1930/22 od 15.08.2022. godine, u sednici veća održanoj 26.07.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1930/22 od 15.08.2022. godine.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv stavova trećeg, četvrtog i petog izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1930/22 od 15.08.2022. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv stavova trećeg, četvrtog i petog izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1930/22 od 15.08.2022. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 784/19 od 14.02.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je primarni tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu na ime zakonske zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski prevoz, isplati ukupan iznos od 477,77 dinara, uvećan za zakonsku zateznu kamatu od 30.03.2021. godine do isplate i da se obaveže tužena da tužiocu, na ime razlike naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski prevoz, za period od oktobra 2016. godine zaključno sa februarom 2021. godine, isplati ukupan iznos od 27.608,73 dinara, odnosno određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže odeđeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je prvi eventualni tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu na ime zakonske zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski prevoz, isplati ukupan iznos od 477,77 dinara, uvećan za zakonsku zateznu kamatu od 30.03.2021. godine do isplate i da se obaveže tužena da tužiocu, na ime razlike naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski prevoz, za period od oktobra 2016. godine zaključno sa februarom 2021. godine, isplati ukupan iznos od 26.068,73 dinara, odnosno određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže odeđeno u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen drugi eventualni tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime zakonske zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski prevoz isplati iznos od 477,77 dinara, kao i na ime razlike naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski prevoz, za period od oktobra 2016. godine zaključno sa februarom 2021. godine isplati ukupan iznos od 9.420,73 dinara, odnosno određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže određeno u ovom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je drugi eventualni tužbeni zahtev u delu potraživanja zakonske zatezne kamate na iznos od 477,77 dinara zbog kašnjenja u isplati naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski prevoz počev od 30.03.2021. godine pa do isplate. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 156.920,51 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1930/22 od 15.08.2022. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je delimično usvojena pa je prvostepena presuda delimično preinačena, tako što je obavezana tužena da tužiocu, na ime razlike naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, za period od oktobra 2016. godine zaključno sa februarom 2021. godine, pored dosuđenog iznosa od 9.420,73 dinara isplati iznos od još 16.648,00 dinara, odnosno određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže odeđeno u ovom stavu izreke, kao i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 477,77 dinara (obračunata zakonska zatezna kamata na neblagovremeno isplaćenu naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada) od 07.06.2021. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka preko iznosa od 129.796,51 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, u preostalom delu su odbijene žalbe parničnih stranaka i prvostepena presuda potvrđena u usvjajućem i preostalom odbijajućem delu i delu odluke o troškovima postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 23.132,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Revizija tužene izjavljena protiv stava prvog izreke pobijane presude je dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011… 10/2023, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega u ovom delu nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u stavu prvom izreke, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme na osnovu ugovora o određivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 01.09.2006. godine, prema kom ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom prigradskom odnosno međugradskom prevozu. Tužilac stanuje i radi u Somboru, pri čemu je za potrebe dolaska na rad dok je živeo na adresi u ... koristio autobuski prevoz, bicikl ili taksi. Tužena je tužiocu vršila obračun i isplatu troškova prevoza prema mesečnoj karti koja je u cenovniku ovlašćenog autoprevoznika AD „Severtrans“ Sombor imenovana kao „markica za radnike sa 20% popusta“. Obračun je vršen tako što je mesečni iznos navedene karte podeljen sa brojem radnih dana u mesecu i tako dobijeni iznos pomnožen sa brojem evidentiranih dana dolaska zaposlenog na rad i na taj način je zaposleni dobijao za svaki dan dolaska na rad i odlaska sa rada iznos prevozne karte umanjen za 20%. Takođe, tužena je ovako obračunatu naknadu troškova prevoza isplaćivala sa kašnjenjem, nakon 5. u mesecu za prethodni mesec. Tužilac potražuje razliku od isplaćenog do punog iznosa naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada za gradski prevoz u Somboru, koja bi mu pripala prema punoj ceni mesečne prevozne karte (bez popusta od 20%), s obzirom da markicu sa popustom nije mogao da kupi, jer škola nije imala zaključen ugovor sa ovlašćenim autoprevoznikom, pa ovaj popust nije ni mogao da koristi. Visina potraživanja, razlika između isplaćene i pripadajuće naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada za utuženi period, utvrđena je na osnovu nalaza veštaka, koji je imao u vidu broj dolazaka na rad (985) i cenu pojedinačne prevozne karte (prva varijanta nalaza-27.608,73 dinara), zatim cenu pojedinačne karte prema prisustvu zaposlenog na radu, a najviše do mesečne pretplatne karte bez popusta za date relacije (druga varijanta-26.068,73), te cenu pojedinačne karte prema prisustvu zaposlenog na radu, a najviše do mesečne preplatne karte sa 20% popusta (treća varijanta-9.420,73 dinara).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. st. 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika zaključio da tužiocu pripada razlika naknade troškova dolaska na rad i odlaska sa rada na relaciji Sombor-lokal obračunata primenom cene pojedinačne karte spram prisustva na radu, a najviše do mesečne preplatne karte sa 20% popusta (treća varijanta nalaza veštaka), zbog čega je ovako postavljen tužbeni zahtev za isplatu razlike naknade troškova prevoza usvojen, dok je od dosuđenog do iznosa opredeljenih prema prvoj i drugoj varijanti nalaza, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Istovremeno je primenom člana 277. ZPP obavezao tuženu da tužiocu na ime zakonske zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada – gradski prevoz isplati iznos od 477,77 dinara, jer je tužena tužiocu naknadu troškova prevoza isplaćivala nakon dospelosti, bez zakonske zatezne kamate na iznos obračunate kamate za period docnje primenom člana 279. stav 1. ZOO.

Drugostepeni sud je ocenio pravilnim zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, ali da je prilikom odlučivanja o visini tužbenog zahteva zauzeo pogrešan stav da tužiocu pripada razlika naknade troškova prevoza obračunata primenom cene pojedinačne karte spram prisustva na radu, a najviše do mesečne preplatne karte sa 20% popusta (treća varijanta nalaza veštaka). Po oceni drugostepenog suda tužiocu pripada razlika naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada prema ceni pojedinačne karte i prisutnosti na radu, u visini mesečne pretplatne karte bez umanjenja, kao maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom po osnovu troškova prevoza (druga varijanta nalaza veštaka). Ovo iz razloga što tužena škola nije imala zaključen ugovor o prevozu sa prevoznikom AD „Severtrans“ Sombor ili nekim drugim prevoznikom, a što je neophodno za ostvarenje popusta na mesečnu pretplatnu kartu za radnike, zbog čega je prvostepena presuda delimično preinačena, tako što je tužena obavezana da tužiocu na ime razlike naknade troškova prevoza isplati još i razliku između dosuđenih iznosa i iznosa utvrđenih prihvatanjem druge varijante nalaza veštaka. Pored navedenog, drugostepeni sud je preinačio i odluku o zahtevu za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos obračunate kamate za period docnje u isplati tražene naknade, tako što je primenom člana 279. stav 2. ZOO obavezao tuženu da tužiocu na iznos od 477,77 dinara (obračunata zakonska zatezna kamata na neblagovremeno isplaćenu naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada) isplati zakonsku zateznu kamatu od 07.06.2021. godine (kada je zahtev za isplatu kamate postavljen) do isplate.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Članom 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ br. 21/2015), koji je u primeni od 05.03.2015. godine, propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Imajući u vidu citirane odredbe Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora, tužiocu je kao zaposlenom kod tužene priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i na odlazak sa rada, jer je pravo na naknadu ovih troškova zakonsko pravo zaposlenog, a smisao predmetne naknade je da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu. Naknada putnih troškova se vezuje za javni prevoz samo u pogledu utvrđivanja visine te naknade, odnosno maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da naknadi zaposlenom, bez obzira koju vrstu prevoza zaposleni koristi za dolazak i odlazak sa rada. Opredeljenje zakonodavca da se visina naknade prizna u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza, i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično). Tuženi je u obavezi da isplati tužiocu naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, jer je zbog udaljenosti od mesta stanovanja do mesta rada, tužilac imao stvarne i opravdane troškove prevoza, u situaciji kada tužena škola nije imala sopstveni prevoz. Pravilan obračun naknade troškova prevoza podrazumeva obračun prema cenama karte u javnom saobraćaju i to prema ceni pojedinačne karte spram prisutnosti na radu, a najviše do mesečne pretplatne karte. U konkretnom slučaju, tužiocu su isplaćivani troškovi prevoza za dolazak i odlazak sa rada, ali u iznosu koji je manji od pomenutog obračuna prema cenama karte u javnom saobraćaju ovlašćenog autoprevoznika AD „Severtrans“ Sombor. Suprotno navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužiocu pripada razlika naknade troškova prevoza prema ceni pojedinačne karte spram prisutnosti na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez popusta na relaciji Sombor-lokal (druga varijanta nalaza veštaka), a kod utvrđenog da tužena škola nema potpisan ugovor sa prevoznikom AD „Severtrans“ Sombor ili nekim drugim prevoznikom, a da je za ostvarivanje popusta ne mesečnu pretplatnu kartu ovlašćenog autoprevoznika neophodno da poslodavac i prevoznik imaju zaključen ugovor o prevozu.

Neosnovani su revizijski navodi da pobijana presuda odstupa od sudske prakse i pravnog stava izraženog u odluci Rev 578/19 od 05.03.2020. godine i da je materijalno pravo pogrešno primenjeno. Ovo iz razloga što se poslodavac koji isplati troškove prevoza prema privilegovanim cenama prevoznika u javnom saobraćaju, oslobađa obaveze po navedenom osnovu, samo ako zaposlenom obezbedi da prevoz koristi pod privilegovanim uslovima, što nije situacija u konkretnom slučaju, jer tužena nije imala zaključen ugovor sa prevoznikom, a što je bilo neophodno za ostvarenje popusta od 20% na mesečnu prevoznu kartu.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije tužene, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude. Odluka o tužbenom zahtevu je doneta pravilnom primenom materijalnog prava, za koju su dati dovljni i jasni razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. U reviziji se ponavljaju navodi koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode stranaka koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv stavova trećeg, četvrtog i petog izreke pobijane presude, u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Pravnosnažnom presudom, u navedenom delu, primenom materijalnog prava iz odrebi Zakona o radu, Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika i Zakona o obligacionim odnosima ocenjen je osnovanim zahtev za isplatu obračunate zakonske zatezne kamate na neblagovremeno isplaćenu naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka u navedenom delu u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji radi novog tumačenja prava, niti postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Takođe, ne postoji potreba ni da se odlučuje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, jer tužena nije uz reviziju dostavila pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazilo da je na drugačiji način odlučivano u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužene izjavljene protiv stavova trećeg, četvrtog i petog izreke pobijane presude, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužene nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 28. stav 1. ZPP je propisano da se, ako je, između ostalog, za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima samo vrednost glavnog zahteva, dok se prema članu 2. istog člana ne uzimaju u obzir, između ostalog, troškovi postupka ako ne čine glavni zahtev.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 04.11.2019. godine. Prvostepenom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev u iznosu od 9.420,73 dinara na ime glavnog zahteva i zahtev za isplatu iznosa od 477,77 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate, u kom delu je drugostepenom presudom prvostepena presuda potvrđena.

Imajući u vidu da se revizijom tužene pobija drugostepena presuda u potvrđujućem delu u kom vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, kao i da je revizija izjavljena protiv rešenja kojim je odlučeno o zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka, što u ovoj pravnoj stvari ne predstavlja glavni zahtev već sporedno potraživanje, revizija tužene izjavljena protiv stavova trećeg, četvrtog i petog izreke pobijane presude nije dozvoljena, pa je na osnovu člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća-sudija
Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić