Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6031/2022 OD 24.11.2022. godine u stavu I izreke, odbijena je žalba tuženog, kao neosnovana i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 3692/2019 od 18.05.2022 godine u stavu I izreke. Stavom II izreke, delimično se odbija žalba tužioca i potvrđuje presuda Privrednog suda u Beogradu P 3692/2019 od 18.05.2022 godine u delu stava II kojim je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže na isplatu iznosa od 318.022,64 evra sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke uvećane za osam procentnih poena i to: na iznos od 199.167,64 EUR počev od 04.04.2014 godine pa do isplate, na iznos od 118.855,00 EUR počev od 27.05.2014 godine pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom III izreke, delimično se preinačuje presuda Privrednog suda u Beogradu P 3692/2019 od 18.05.2022 godine u delu stava II izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 8.372,84 EUR sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke uvećane za osam procentnih poena i to: na iznos od 6.713,77 EUR počev od 04.04.2014 godine pa do isplate, na iznos od 955,63 EUR počev od 27.05.2014 godine pa do isplate i na iznos od 703,44 EUR počev od 06.04.2016. godine pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i u stavu III izreke i presuđuje tako što se obavezuje tuženi da tužiocu isplati iznos od 8.372,84 EUR sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke uvećane za osam procentnih poena i to: na iznos od 6.713,77 EUR počev od 04.04.2014 godine pa do isplate, na iznos od 955,63 EUR počev od 27.05.2014 godine pa do isplate i na iznos od 703,44 EUR počev od 06.04.2016 godine pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.771.363,39 dinara u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom IV izreke odbija se zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6031/22 od 24.11.2022. godine, tuženi preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je odgovorio na navode revizije i predložio Vrhovnom sudu da istu odbije kao neosnovanu. Troškove revizijskog postupka je tražio.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u granicama propisanim odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 55/14) i utvrdio da je revizija tuženog nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac u svojstvu osiguranika i tuženi kao osiguravač su dana 28.05.2013. godine zaključili ugovor o osiguranju opšte odgovornosti – polisa broj 7-289063-0 sa rokom važenja od 01.06.2013. godine do 01.06.2014. godine. Sastavni deo ugovora su Uslovi za osiguranje banaka i drugih finansijskih institucija u prevari, propusta zaposlenih i nekih drugih opasnosti. Prema zaključenom ugovoru, osiguravač je prihvatio obavezu da osiguraniku naknadi direktan finansijski gubitak koji je nastao zbog prevara i propusta zaposlenih, koje je osiguranik otkrio tokom perioda trajanja polise u iznosu koji ne prelazi ugovorenu sumu osiguranja. Iz utvrđenjenog činjeničnog stanja proizlazi da se tužilac prvi put dana 10.02.2014. godine, dopisom obratio tuženom, ukazujući da postoji osnovana sumnja da je nastupio osigurani slučaj – nepoštenje zaposlenog – pokriće od opasnosti, prevare i propusta zaposlenog i to radnika AA iz ..., Filijala ..., zloupotrebom sredstava sa deviznih štednih knjižica više deponenata. U vezi sa navedenim slučajem, tužilac je dana 04.04.2014. i 27.05.2014. godine uputio tuženom zvanične zahteve za naknadu štete po pomenutom osiguranom slučaju. Iz utvrđenog činjeničnog stanja dalje proizlazi da se tužilac dopisom od 04.04.2014. godine, obratio tuženom sa obaveštenjem o nastanku osiguranog slučaja, nepoštenja zaposlenog radnika BB, šefa ekspoziture u ..., broj .., koji je nastao zloupotrebom određenog broja partija računa deponenata. U vezi sa ovim osiguranim slučajem tužilac je zvaničan zahtev za naknadu štete dostavio tuženom dana 27.05.2014. godine, sa dopunom od 09.07.2014. godine. Odlučujući o zahtevima tužioca, tuženi je odlukama o likvidaciji štete od 13.12.2014. godine oba ova zahteva tužioca odbio kao neosnovane, sa obrazloženjem da tužilac nema pravo na naknadu štete.

Iz izveštaja unutrašnje revizije tužioca sačinjene 09.04. i 30.04.2014. godine proizlazi da je radnik tužioca BB sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist od 281.629,97 EURA; 561.604,04 EURA i 91.154, 84 USD. Iz izveštaja unutrašnje revizije tužioca od 13.01.2014. godine, kao i njegove dopune od 10.03.2014. godine, proizlazi da je radnik tužioca AA u period od 2009. pa do 12.11.2013. godine u više navrata neovlašćeno podizala i prisvajala efektivu sa deviznih računa klijenata i na taj način sebi pribavila protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 370.508,80 EURA, 194.886,46 EURA; 5.714,41 USD i 1.830,16 CHF.

Ocenom izvedenih dokaza, prvostepeni sud zaključuje da je zahtev tužioca za naknadu štete iz osnova osiguranja delimično osnovan. Prema zaključku prvostepenog suda, tuženi, kao osiguravač, je u obavezi da tužiocu za štetu koja je za tužioca nastala prevarnim radnjama zaposlenih AA i BB u periodu od 01.05.2010.godine pa do 01.06.2014 godine, a to je period važenja ugovora o osiguranju - zaključenih polisa. Prvostepeni sud je visinu štete utvrdio na osnovu nalaz i mišljenje sudskog veštaka – varijanta 2 u kojoj je iskazana visina štete kao posledice nastupanja osiguranog slučaja nastalog za vreme važenja polisa- dok su ugovori između stranaka bili na snazi koja iznosi 1.275.636 eura, 96.070,61 USD i 1.893,42 CHF. Navedenu varijantu je prvostepeni sud korigovao za iznos učešća u šteti od 100.000,00 evra po nastupanju osiguranog slučaja, nalazeći da se navedeni iznos za oba osigurana slučaja ima oduzeti od ukupne štete nastale za vreme važenja polisa, te je za iznos ugovorene franšize, umanjio glavnicu i na umanjenu glavnicu dodao umanjenu obračunatu bruto kamatu. Na navedeni način, prvostepeni sud je došao do iznosa štete od 1.067.263,82 EUR, 96.070,61 USD i 1.893,42 CHF, pa za navedene iznose usvaja tužbeni zahtev primenom odredbe člana 897. Zakona o obligacionim odnosima. Na dosuđeni iznos glavnog duga, prvostepeni sud, primenom odredbe člana 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima, tužiocu dosuđuje i zakonsku zateznu kamatu za period docnje u plaćanju.U preostalom delu, a za iznos od 326.395,48 EUR, sa zakonskom zateznom kamatom, prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev kao neosnovan. Ceneći istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, a primenom odredbe člana 380. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud nalazi da je isti neosnovan.

Po oceni Privrednog apelacionog suda, na utvrđeno činjenično stanje pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev delimično usvojio. U pogledu visine štete drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pogrešno izvršio obračun nastale štete, što je za posledicu imalo pogrešno utvrđen iznos štete. Prema stavu drugostepenog suda ukupan iznos za koji je tužilac obeštetio svoje klijente (uključujući glavni dug i kamatu na koju bi klijenti imali pravo da nije došlo do štetnih radnji zaposlenih kod tužioca) utvrđen je nalazom i mišljenjem veštaka u visini od 1.275.636,66 EUR i taj iznos predstavlja štetu na strani tužioca. Kada se od navedenog iznosa štete oduzme učešće tužioca u šteti - ugovorena franšiza od ukupno 200.000,00 EUR za štete prouzrokovane radnjama dvoje zaposlenih, dolazi se do iznosa štete od 1.075.636,66 EUR, koji pripada tužiocu, pored dosuđenog iznosa od 96.070,61 USD i 1.893,42 CHF. Sa navedenih razloga Privredni apelacioni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu u delu stava II izreke i obavezao tuženog da tužiocu, pored iznosa dosuđenih stavom I izreke, isplati još iznos od 8.372,84 EUR sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke uvećane za osam procentnih poena i to: na iznos od 6.713,77 EUR počev od 04.04.2014. godine pa do isplate, na iznos od 955,63 EUR počev od 27.05.2014 .godine pa do isplate i na iznos od 703,44 EUR počev od 06.04.2016 godine pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

Prema oceni Vrhovnog suda, drugostepena presuda je doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Vrhovni sud nalazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je delimično osnovan zahtev tužioca za naknadu štete. Da bi tužilac ostvario pravo na naknadu štete po osnovu predmetnog osiguranja, potrebno je da su ispunjena dva uslova i to: da je prevarna radnja zaposlenih izvršena u periodu koji pokriva ugovor o osiguranju i da prevarna radnja bude otkrivena u vreme važenja polise. Sledom navedenog, pravilno drugostepeni sud zaključuje, da tužilac ima pravo na naknadu štete od tuženog za sve zloupotrebe radnika koje su izvršene u periodu važenja polisa osiguranja, odnosno u periodu od 01.05.2010 godine do 01.06.2014 godine, koje je tužilac otkrio u toku važenja polise, tako da je nastala obaveza za tuženog da na osnovu odredbe člana 897. Zakona o obligacionim odnosima isplati osiguraniku ugovorenu naknadu. Tužilac ima pravo na naknadu celokupnog finansijskog gubitka koji je otkrio tokom trajanja ugovora o osiguranju.

Odredbom člana 897. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se ugovorom o osiguranju obavezuje ugovarač osiguranja da plati određeni iznos organizaciji za osiguranje, a organizacija se obavezuje da ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo.

Odredbom člana 898 stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da događaj za koji se zaključuje osiguranje (osigurani slučaj) mora biti budući neizvestan i nezavisan od isključive volje ugovarača. Prema stavu 3. ovog člana, osiguranjem može biti obuhvaćen i određeni period koji prethodi zaključenju ugovora, te da će ugovor biti ništav samo ako je u času njegovog zaključenja zainteresovanoj strani bilo poznato da se osigurani slučaj već dogodio. Kako u konkretnom slučaju parnične stranke nisu ugovorile retroaktivni datum, koji bi prethodio zaključenju ugovora, pravilan je zaključak drugostepenog suda da nema osnova da se tužiocu pruži osiguravajuće pokriće i za prevarne radnje zaposlenih radnika tužioca koje su nastale pre zaključenja ugovora, bez obzira na to što su otkrivene za vreme važenja ugovora.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, kada je zaključen prvi ugovor o osiguranju, ugovornim stranama nije bilo poznato da su se prevarne radnje koje su previđene ugovorom o osiguranju već dešavale i da je šteta već bila u nastajanju tako da je pravilan i zaključak drugostepenog suda da se radi o radnjama koje su za ugovorne strane predstavljale neizvestan događaj. Činjenica da su se prevarne radnje zaposlenih dogodile u periodu od 2008. do 2014. godine ne čini zaključeni ugovor o osiguranju ništavim, kako se to u reviziji neosnovano ističe, obzirom da je utvrđeno, da su u momentu zaključenja ugovora, osigurani slučajevi bili neizvesni i nezavisni od volje ugovornih strana, a za prevarne radnje zaposlenih se u tom momentu nije ni znalo.

Prema tome, neosnovani su navodi iz revizije da u konkretnom slučaju prevarne radnje zaposlenih kao osigurani slučaj (događaj) nisu buduća neizvesna okolnost zato što su počele da se događaju i pre nego što je ugovor o osiguranju zaključen i da stoga tužilac ne može iz osnova osiguranja zahrevati naknadu štete.

Tuženi u reviziji ističe da je banka-tužilac kao finansijska istituacija bila dužna da svoju delatnost vrši u skladu sa zakonom i propisima o poslovanju banaka, te da je u konkretnom slučaju tužilja neažurno postupala što ima za posledicu da nije na vreme otkrila prevarne radnje zaposlenih i sprečila nastanak štete. Ovi navodi se ne mogu prihvatiti kao osnovani. Pravilnost poslovanja banke, njenu ažurnost ili neažurnost u izvršavanju poslova, ne može sud ispitivati jer to nije u njegovoj nadležnosti. Tuženi nije tokom postupka predložio dokaze iz kojih bi se utvrdila nepravilnost ili neažurnost banke odnosno njena krivica u pogledu otkrića finansijskog gubitka, da bi se u tom slučaju mogao ceniti doprinos banke - tužioca u nastanku štete.

Navodi revizije kojima se ističe da drugostepeni sud nije imao u vidu činjenicu da se pred Višim sudom u Beogradu vodi krivični postupak K 266/15 u kom postupku je tužilac obavestio krivični sud da je tuženi izvršio isplatu štete po presudi P 715/15 od 11.05.2016. godine i da je zbog toga u krivičnom postupku odbijen imovinskopravni zahtev tužioca, nisu od uticaja na odluku u ovom postupku, imajući u vidu predmet ove tužbe i tužbeni zahtev.

Rešavajući o zahtevu tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, Vrhovni sud nalazi da odgovor na reviziju nije bio nužan u ovom postupku pa ni trošak koji je nastao pisanjem odgovora na reviziju, nije nužni trošak ovog postupka, koji bi se dosudio na teret tuženog, zbog čega je zahtev odbijen saglasno odredbi člana 165 Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić