Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4645/21 od 30.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 103/19 od 06.11.2020. godine, u trećem i četvrtom stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 103/19 od 06.11.2020.godine, u petom i šestom stavu izreke, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za period 01.09.2015. godine, do 28.02.2018. godine, u pojedinačno opredeljenim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje sadržano u stavu sedmom izreke presude Osnovnog suda u Pančevu P1 103/19 od 06.11.2020. godine, pa je odbijen, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka, u iznosu od 109.462,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude, do isplate, a tužilac je obavezan da tuženom na ime troškova prvostepenog parničnog postupka isplati iznos od 6.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova postupka po žalbi isplati iznos od 12.000,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi. Stavom šestim izreke, odbačena je, kao nedozvoljena žalba tužioca izjavljena u odnosu na stav prvi, drugi, peti i šesti izreke presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju po osnovu člana 403. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe člana 404 . Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačujućem delu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija osnovana.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), jer je potrebno ujednačavanje sudske prakse u pogledu prava zaposlenih kod tuženog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u spornom periodu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 403. stav 2. tačka 2. i članom 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod pravnog prethodnika tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd od 05.02.2003. godine, a kod tuženog je zasnovao radni odnos Aneksom 2 ugovora o radu od 01.09.2015. godine, za rad na radnom mestu ... . Osnovna zarada tužioca ugovorena je kao proizvod vrednosti jednog radnog časa od 66,46 dinara neto, koeficijenta posla 2,05 i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa. Tuženi je, kao poslodavac sledbenik, preuzeo kolektivni ugovor poslodavca prethodnika ''Železnice Srbije'' a.d. Beograd, u skladu sa odredbom člana 147. Zakona o radu. U utuženom periodu, tuženi tužiocu nije isplaćivao naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u nominalnom iznosu, niti je u obračunu zarade posebno iskazivan iznos isplaćenih naknada po tim osnovama. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđena je visina potraživanja tužioca, po oba osnova, data u dve varijante, i to prema odredbama Kolektivnog ugovora za Javno železničko transpotno preduzeće „Beograd“ („Službeni glasnik RS“ br.37/95,42/99), koji je bio u primeni do 2000. godine i Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“br. 50/2008,104/2008,8/2009), koji je bio u primeni do 2011. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 104. stav 1, 105. stav 1. i 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, obavezao tuženog na isplatu spornih potraživanja, zaključujući da tuženi nije dokazao da je vršio obračun i isplatu navedenih naknada. Po stanovištu tog suda, označenim zakonskim odredbama tužiocu je priznato pravo na tražene naknade koje u Kolektivnom ugovoru pravnog prethodnika tuženog iz marta 2015. godine, nisu konkretizovane određivanjem parametara na osnovu kojih se njihova visina može izdvojiti iz vrednosti radnog časa, niti su iste posebno iskazivane u obračunskim listama tužiočeve zarade. Zbog toga je prvostepeni sud prihvatio obračun utuženih naknada prema parametrima određenim Opštim kolektivnim ugovorom (''Službenom glasniku RS'' br. 50/2008, 104/2008,8/2009), koji je bio u primeni do 17.05.2011. godine.

Drugostepeni sud je usvojio žalbu tuženog i preinačio pobijanu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca, a odbio žalbu tužioca i potvrdio pobijanu presudu u odbijajućem delu. Po stanovištu tog suda, saglasno članu 118. stav 1. Zakona o radu, tužilac naknadu spornih troškova ostvaruje u skladu sa opštim aktom, ugovorom o radu, odnosno kao deo osnovne zarade jer je kolektivnim ugovorom, važećem u spornom periodu, bilo predviđeno da su one uračunate u vrednost radnog časa, pri čemu su bez značaja okolnosti da se ne može utvrditi obim u kojem ove naknade učestvuju u obračunskoj vrednosti radnog časa i da njihova visina nije posebno iskazivana u obračunskim listama tužiočeve zarade. Zbog toga, tužilac nema pravo na isplatu ovih naknada zasebno jer nema odgovarajućeg kolektivnog ugovora kao opšteg akta i istrumenata za njihovu konkretnu realizaciju.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, pogrešno primenio materijalno pravo, a tužilac osnovano na to u reviziji ukazuje.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 61/05) koje se primenjuju od 01.01.2006. godine, pored ostalog, predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6). Poslodavcima je, nakon početka primene noveliranog Zakona o radu, ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada. Pritom, njihova visina mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ti troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Kolektivnim ugovorom „Železnice Srbije“ a.d. Beograd -društva prenosioca od 24.03.2015. godine, koji je nastavio da primenjuje i tuženi, kao društvo sticaoc, predviđeno je da je u vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi nije dostavio odluku o visini ovih naknada, niti je obavljenim veštačenjem mogla biti utvrđena njihova visina - vrednost sa kojim su uključene u vrednost jednog radnog časa. To, međutim, ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti stav da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s`obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini niti su sporne naknade nominalno iskazane u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Imajući u vidu da tuženi, na kome je teret dokazivanja, nije do zaključenja glavne rasprave izvršio preciziranje i razdvajanje regresa i toplog obroka u strukturi zarade, zahtev tužioca za isplatu ovih naknada je usvojen.

Visina regresa i toplog obroka može biti utvrđena veštačenjem na osnovu parametara iz ranijih opštih akata po osnovu zakonske ili sudske analogije, kao i na osnovu slobodne ocene bez veštačenja, ako se novčana obaveza ne može utvrditi odnosno može se utvrditi sa nesrazmernim teškoćama (član 232 ZPP).

Sledstveno izloženom, tuženi je u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. U situaciji kada Kolektivni ugovor poslodavca , važeći u utuženom periodu ( Kolektivni ugovor donet 2015. godine) predviđa pravo zaposlenih na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ali bez konkretizacije parametara za obračun istih, nema smetnje da se visina ovih naknada utvrdi primenom parametara iz ranije važećeg Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“br. 50/2008,104/2008,8/2009), zbog čega je tako postavljen tužbeni zahtev tužioca osnovan.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka je odbijen, jer tuženi u postupku po žalbi nije uspeo.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Na osnovu izloženog, obzirom da tužilac ima pravo na naknadu troškova za ishranu i regres i da Kolektivnim ugovorom tuženog, kao ni drugim opštim aktom, u spornom periodu visina ovih naknada nije određena, niti je plaćena zaposlenima, čini osnovanim tužbeni zahtev kojim tužilac potražuje dosuđene iznose na ime naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, čija visina je utvrđena ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, primenom poslednje regulative koja je predviđala parametre u pogledu visine troškova za ishranu i regres iz Opšteg kolektivnog ugovor („Službeni glasnik RS“ br.50/2008, 104/2008- Aneks I i 8/2009-Aneks II), a u skladu sa eventualnim tužbenim zahtevom tužioca, zbog čega je drugostepena presuda preinačene i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Srazmerno uspehu tužioca u postupku po reviziji, odmereni su troškovi koji mu pripadaju na osnovu odredbe člana 165.stav 2., u vezi člana 153.stav 2.i 154. Zakona o parničnom postupku i to na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav revizije 18.000,00 dinara, primenom važeće Advokatske tarife i za sudske takse za reviziju u iznosu od 31.325,63 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 46.988,44 dinara, što ukupno iznosi 96.314,07 dinara.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić