Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je protiv tuženog podneo tužbu (22.06.2016. godine) radi povraćaja zajma i to: iznosa od 24.000 evra i 37.000 švajcarskih franaka, navodeći da je taj novac pozajmio tuženom početkom 2009. godine sa rokom vraćanja do 25.02.2009. godine, o čemu je sačinjena priznanica. Priznanica sadrži sledeći tekst: „Ja, BB iz ... uzimam na pozajmicu 37.700,00 SN (trideset sedam i sedamsto hiljada franaka) i 24.500 E (24.500 evra) novac vraćam do 25.02.2009. godine, BB 063-... 037 ...”. Tužilac je tokom postupka istakao da je pozajmio tuženom 37.000 švajcarskih franaka i 24.000 evra, da je veći iznos na priznanici upisan od strane tuženog jer je tuženi insistirao da ga časti. Tuženi nije vratio tužiocu pozajmljeni novac. Tuženi je tokom postupka tvrdio da mu tužilac nije nikada pozajmio novac, navodeći i da je tačno da se na priznanici nalazi njegov rukopis i da je on napisao tekst te sadržine uključujući i brojeve svog mobilnog i fiksnog telefona ali da je to napisao „onako, interno za kuću, da on ima običaj to tako da piše i to radi kada uzme pare iz zajedničke kase, ali je verovatno tužilac ukrao tu priznanicu kada on nije bio kući”.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev pravilnom primenom odredaba članova 557, 559. i 562. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), zaključivši da postoji saglasnost parničnih stranaka o svim obaveznim elementima ugovora, te da iz sadržine privatne isprave koju je o nastanku tog ugovornog odnosa sačinila jedna strana ovog obligacionog odnosa – tuženi, po prethodnoj saglasnosti strana ugovornica, nakon čega je tužilac istu potpisao, proizilazi da je zaključen ugovor o zajmu utvrđenih deviznih iznosa. Kako u predviđenom roku za ispunjenje obaveze tuženi nije vratio pozajmljeni novac tužiocu, nižestepeni sudovi su tuženog obavezali da tužiocu isplati iznose bliže određene u izreci. Imajući u vidu da je tuženi dobrog imovnog stanja, da je u inostranstvu proveo dosta vremena radeći na poslovima kod poslodavaca, te da je u jednom trenutku i on postao vlasnik privrednog društva čija je delatnost ..., da je preduzeće ostvarivalo dobit, kao i da je osnovao firme u Austriji i Švajcarskoj, da ima dugogodišnje iskustvo u ovim poslovima, nižestepeni sudovi su zaključili da tuženi nije lice koje se u trenutku nastanka predmetnog ugovora o zajmu nalazilo u stanju nužde ili u teškom materijalnom stanju, niti je on to isticao tokom prvostepenog postupka, navodeći takođe da tuženi nije osoba koja se može okarakterisati kao lice sa nedovoljnim iskustvom ili da je lakomislen, imajući u vidu njegovu životnu dob i iskustvo.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka nižestepenih sudova zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 557. ZOO, propisano je da se ugovorom o zajmu, zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta, dok je odredbom člana 562. stav 1. istog zakona, propisano da je zajmodavac dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta.

Saglasno navedenom, da bi ugovor o zajmu nastao potrebno je da se stranke saglase o njegovim bitnim elementima, a to se pre svega odnosi na sam predmet zajma i vreme njegovog trajanja. U konkretnom slučaju utvrđeno je da su tužilac i tuženi zaključili ugovor o zajmu, da je tužilac predao tuženom predmetni iznos novca, posebno imajući u vidu da tuženi nije sporio da je on napisao ispravu koja sadrži izjavu da je uzeo pozajmicu od 37.700 franaka i 24.500 evra i da je rok vraćanja zajma istekao 25.02.2009. godine, kao i da tuženi nije ispunio svoju obavezu, odnosno tužiocu nije vratio pozajmljeni iznos. Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju postoji saglasnost parničnih stranaka o svim obaveznim elementima, te da je u pitanju konsensualni dvostrano-obavezni ugovor, pri tom ocenivši da je nesporno da je istu sačinio tuženi kao dužnik, dok je, s druge strane, istu potpisao tužilac kao poverilac, da je tuženi sam uneo iznose i odredio rok dospeća svoje obaveze, a po prethodnoj saglasnosti strana ugovornica o sadržini njihovog obligacionog odnosa, i tu ispravu predao drugoj strani ugovornici, ovde tužiocu, nakon čega je tužilac svoju volju za nastankom i zaključenjem ovog ugovora potvrdio na taj način što je stavio svoj potpis. Pravilno zaključujući da tuženi u smislu pravila o teretu dokazivanja nije dokazao svoje navode da je predmetnu ispravu sačinio za svoje ukućane, s obzirom na sadržinu iste, odnosno činjenicu da ista sadrži izjavu dužnika o iznosu duga i roku dospeća, kao ni navode da je tužilac predmetnu ispravu ukrao iz njegove kuće dok je on bio odsutan.

Takođe je, po oceni Vrhovnog suda, pravilno stanovište nižestepenih sudova da se u konkretnom slučaju ne radi o zelenaškom pravnom poslu u smislu odredbe člana 141. stav 1. ZOO, jer tuženi nije bio u teškom materijalnom položaju i stanju nužde, budući da iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da je tuženi dobrog imovnog stanja, vlasnik je privrednog društva, osnovao je firme u Austriji i Švajcarskoj, kao i da ima dugogodišnje iskustvo u ovim poslovima, niti se tuženi može legitimisati kao nedovoljno iskusan i lakomislen, s obzirom da je bio upoznat sa svim okolnostima u vezi zaključenja ugovora o zajmu (koji je sam sačinio i svojeručno potpisao), što sve isključuje mogućnost da je postupao sa nedovoljnom pažnjom koja se u ovakvom slučaju očekuje od prosečnog čoveka.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ističe da je sud pogrešno primenio materijalno pravo tako što je nepravilno primenio odredbu člana 371. ZOO koja propisuje da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti, budući da je ugovor o zajmu zaključen početkom 2009. godine, da je rok za vraćanje zajma bio 25.02.2009. godine i da je tužba podneta 22.06.2016. godine (po podacima iz spisa) a ne 11.06.2021. godine kako to tvrdi revident, pa nije nastupila zastarelost potraživanja propisana citiranom odredbom.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta na osnovu članova 153, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić