Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. i članom 441. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u periodu od 16.02.2010. godine do zaključenja glavne rasprave radila za privredna društva „Elektrovojvodina“ DOO Novi Sad, „EPS Distribucija“ DOO Beograd i tuženog, na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova. U periodu od 16.02.2010. godine do 30.09.2015. godine tužilja je ugovore o privremenim i povremenim poslovima, osim ugovora od 22.09.2014. godine, zaključivala sa studentskim zadrugama „...“ i „...“, a od tada pa sve do zaključenja glavne rasprave ove ugovore zaključivala je sa privrednim društvima EPS Distribucija“ DOO Beograd i tuženim. U ugovorima su poslovi koje je tužilja obavljala bili definisani na različite načine, ali je ona radila druge poslove - od februara 2010. godine do aprila 2012. godine administrativne poslove u vezi sa isključenjem i uključenjem korisnika, a od tada poslove operatera u formiranom kontakt centru tuženog.

Tužilja je podnetom tužbom tražila utvrđenje da je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog od 16.02.2010. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tužilja u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog od 01.10.2015. godine (od prvog ugovora o privremenim i povremenim poslovima zaključenog sa tuženim). Po nalaženju tog suda, predmet ugovora o privremenim i povremenim poslovima u smislu člana 197. Zakona o radu mogu biti samo kratkotrajni poslovi čije trajanje ne može biti duže od 120 radnih dana, a poslovi koje je tužilja obavljala trajali su duže od zakonskog ograničenja i bili su trajni - kontinuirani i sistematizovani kod tuženog. Iz tog razloga, po stanovištu prvostepenog suda, svi ugovori o privremenim i povremenim poslovima koje su stranke zaključile su ništavi - protivni prinudnim propisima, tako da je između stranaka postojao radni odnos sa svim elementima koji čine njegovu sadržinu.

Drugostepeni sud je odbio žalbe obe stranke (tužilja se žalila na deo prvostepene presude kojom je odbijen tužbeni zahtev, ali presudu drugostepenog suda u delu kojim je njena žalba odbijena ne pobija revizijom). Po stanovištu drugostepenog suda, pobijana prvostepena presuda u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev je pravilna, imajući u vidu član 32. stav 2. Zakona o radu, jer su se stekli uslovi za nastupanje pravne fikcije o zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme. Taj sud je ugovore o privremenim i povremenim poslovima ocenio kao simulovane pravne poslove i protivne članu 197. Zakona o radu jer su zaključeni za poslove koje tužilja nije obavljala, a obavljala je sistematizovane poslove zbog čega ti ugovori prikrivaju ugovor o radu. Prilikom odlučivanja drugostepeni sud je cenio postojanje Zakona o budžetskom sistemu i Uredbe o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava, ali je smatrao da tužilja ne može trpeti štetne posledice propusta tuženog da vodi računa o postojanju označenih propisa.

Po stanovištu revizijskog suda, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 197. stav 1. Zakona o radu propisano je da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini, zaključiti ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova. U tom kontekstu, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su u konkretnom slučaju ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključeni protivno citiranoj odredbi.

Međutim, prvostepeni sud nije vodio računa o tome da je tuženi javno preduzeće koje po članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu spada u korisnike javnih sredstava, zbog čega se u odnosu na njega primenjuju odredbe tog zakona kojima je u spornom periodu bila propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, dok je drugostepeni sud smatrao da je o primeni tih propisa tuženi morao voditi računa i da njegov propust u tom smislu ne može imati štetne posledice po tužilju.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 108/13) koji je bio u primeni u vreme kada je pobijanom presudom utvrđeno da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, kao i kasnijim izmenama i dopunama tog zakona, članom 27e stav 34. propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta. Izuzetno od označenog stava navedenog člana, radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Stavom 36. istog člana propisano je da ukupan broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske zadruge i po drugim osnovima kod korisnika javnih sredstava ne može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih, uz izuzetak da zbog povećanog obima posla broj angažovanih lica može biti veći od 10% od ukupnog broja zaposlenih na predlog nadležnog ministarstva uz saglasnost tela Vlade, odnosno na predlog drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Prema članu 105. Zakona o budžetskom sistemu, ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti s`tim zakonom, primenjuju se odredbe tog zakona.

Sledstveno izloženom, odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upraženjenih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava imaju karakter odredbi posebnog zakona u odnosu na član 32. Zakona o radu kojim je propisano da ako poslodavac ne zaključi ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Tuženi je korisnik javnih sredstava, tako da se zabrana novog zapošljavanja, odnosno zasnivanja radnog odnosa mimo prethodno pribavljene saglasnosti nadležnog organa odnosi i na njega, pa tužilja nije mogla zasnovati radni odnos na neodređeno vreme iz razloga navedenih u obrazloženjima presude nižestepenih sudova jer nije dokazano postojanje činjenice bitne za ostvarenje izuzetka od ove zabrane predviđenog članom 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu.

S`toga su, po oceni revizijskog suda osnovani navodi tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava zbog čega je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odluka o zahtevu tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženom su dosuđeni troškovi za sastav revizije u iznosu od 33.000,00 dinara (Tarifni broj 16. u vezi Tarifnog broja 14. Advokatske tarife), ali ne i traženi troškovi sudske takse za reviziju i odluku po reviziji jer se po Tarifnom broju 1. tačka 5. i Tarifnom broju 2. tačka 11. taksa plaća samo u radnim sporovima ako se zahtev odnosi na novčano potraživanje.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić