Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca „Eurobank“ AD Beograd, čiji je punomoćnik Aleksandar Đorđević, advokat iz ..., protiv tužene AA iz ..., čiji je punomoćnik Verica Ivošević, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3919/21 od 12.05.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 02.11.2023. godine doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 3919/21 od 12.05.2022. godine i presuda Višeg suda u Smederevu P 7/21 od 30.03.2021. godine i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Smederevu P 7/21 od 30.03.2021. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu isplati 26.933.951,01 dinar sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati na iznos od 19.945.821,84 dinara od 06.05.2016. godine do isplate i 3.180.605,89 dinara na ime kamate obračunate do 16.05.2016. godine pa do 25.12.2017. godine.(stav prvi izreke). Obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 577.500,00 dinara. (stav drugi izreke)

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3919/21 od 12.05.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Smederevu P 7/21 od 30.03.2021. godine (stav prvi izreke). Odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 403. stav 3. i člana 408. ZPP Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Ugovorom o kreditu od 26.11.2010. godine i Aneksom ugovora od 30.11.2010. godine koji su zaključeni između „Eurobank EFG“c AD Beograd i „DATA“ DOO Smederevo, pravni prethodnik tužioca, odobrio je ovom pravnom licu kredit od 165.000 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunato po srednjem kursu na dan puštanja kredita u tečaj, na rok od 120 meseci uz obavezu plaćanja ugovorene kamate po stopi od 11,72% godišnje. Članom 4. stav 2. ugovoreno je da će za obaveze iz kredita garantovati i tužena AA sopstvenom imovinom, ovlastivši tužioca da kao menični poverilac popuni blanko menicu bez protesta kao sredstvo obezbeđenja, dok je članom 4. stav 3. ugovoreno da za obaveze po ugovoru garantuje i „Eko 3 Komerc“ iz Smedereva. Tužena je kao sredstvo obezbeđenja obaveze iz ugovora izdala blanko sopstvenu menicu, bez protesta, koju je tužilac popunio na iznos od 39.307.282,93 dinara, koliko prema potvrdi o stanju duga od 05.05.2016. godine iznosi dug „DATA“ DOO Smederevo, a tuženoj je dostavljena opomena pred utuženje u kojoj je obaveštena o dospelim, a neizmirenm obavezama.

Pred Privrednim sudom u Požarevcu u postupku P 456/16 tužilac je u svojstvu izvršnog poverioca protiv DOO za promet i poslovne usluge „DATA“ Smederevo podneo predlog za izvršenje zbog neizmirene obaveze po Ugovoru o kreditu od 26.11.2010. godine i Aneksu ugovora o kreditu od 30.11.2010. godine. Rešenjem o izvršenju tog suda Iiv 132/16 od 27.07.2016. godine određeno je izvršenje radi naplate 39.307.282,93 dinara sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati od 06.05.2016. godine do isplate i troškovi izvršnog postupka od 175.000,00 dinara u korist tužioca kao izvršnog poverioca. Protiv navedenog rešenja izvršni dužnik je blagovremeno izjavio prigovor, pa je sud rešenje o izvršenju stavio van snage u delu kojim je određeno izvršenje, a postupak nastavio kao povodom prigovora protiv platnog naloga.

Pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Požarevcu P 456/16 od 11.05.2015. godine, ukinuto je rešenje o izvršenju Iiv 132/16 od 27.07.2016. godine u obavezujućem delu, a tuženi je obavezan da tužiocu plati 26.933.951,01 dinar sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati na iznos od 19.945.821,84 dinara od 06.05.2016. godine do isplate, dok je delimično odbio tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženog da plati tužiocu 12.373.331,92 dinara sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati od 06.05.2016. godine pa do isplate i kamatu po Zakonu o zateznoj kamati na iznos od 6.978.129,17 dinara od 06.05.2016. godine do isplate. Prema izveštaju izvršitelja Aleksandra Trebovca iz ..., „DATA“ DOO Smederevo je u postupku prinudnog izvršenja u predmetu Iiv A 21/2016 ovde tužiocu isplatio ukupno 710.047,68 dinara. Od navedenog iznosa namireni su prvo troškovi sudskog postupka od 114.000,00 dinara, a zatim i deo zatezne kamate u iznosu od 596.047,00 dinara shodno odredbi člana 313. Zakona o obligacionim odnosima. Podneskom od 30.10.2020. godine, tužilac je opredelio tužbeni zahtev u tekućoj parnici prema sadržini kartice kredita po kojoj je na dan 01.10.2020. godine za period od 25.12.2017. godine zaključno sa 17.01.2018. godine od strane „DATA“ DOO Smederevo su izvršene uplate od 726.227,66 dinara. Kamata obračunata na iznos glavnog duga od 19.945.821,84 dinara za period od 06.05.2016. godine pa do 25.12.2017. godine iznosi 3.906.833,55 dinara, koji iznos je tužilac u skladu sa odredbom člana 313. Zakona o obligacionim odnosima umanjio za uplaćeni iznos od 726.227,66 dinara, pa je preinačenim tužbenim zahtevom tražio da se obaveže tužena da mu na ime duga isplati 26.933.951,01 dinar, sa kamatom na iznos od 19.945.821,84 dinara počev od 18.01.2018. godine pa do konačne isplate i 3.186.605,89 dinara na ime kamate obračunate od 06.05.2016. godine pa do 25.12.2017. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 231. Zakona parničnom postupku zaključili da tužbeni zahtev nije osnovan, jer iz izvedenih dokaza nije sa sigurnošću mogla da se utvrdi visina potraživanja iz preinačene tužbe, smatrajući da sudovi ne raspolažu stručnim znanjem, neophodnim za utvrđivanje visine glavnog duga, kamate i troškova koji su preostali nakon uplata izvršenih u postupku prinudnog izvršrenja pravnosnažne presude Privrednog suda u Požarevcu P 456/16 od 11.05.2015. godine.

Tužbenim zahtevom opredeljenim u podnesku od 30.10.2020. godine tužilac je pored glavnog duga od 26.933.951,01 dinar i kamate na iznos od 19.945.821,84 dinara počev od 18.01.2018. godine pa do konačne isplate potraživao i iznos od 3.180.605,89 dinara koji je opredelio kao kamatu obračunatu na iznos glavnog duga od 19.945.821,84 dinara počev od 06.05.2016. godine pa do 25.12.2017. godine. Do ovog iznosa tužilac je došao tako što je kamatu obračunatu na iznos glavnog duga od 19.945.821,84 dinara za period od 06.05.2016. godine do 25.12.2017. godine koju je opredelio na iznos od 3.906.833,55 dinara umanjio za iznos od 726.227,66 dinara, što predstavlja zbir svih uplata izvršenih nakon donošenja presude Privrednog suda u Požarevcu P 456/16 od 11.05.2015. godine. Razlika ova dva iznosa je po stanovištu tužioca 3.186.605,89 dinara, koliko tužilac i potražuje tužbenim zahtevom opredeljenim u podnesku od 30.10.2020. godine.

Osnovano se u reviziji tužioca ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili odredbu člana 313. Zakona o obligacionim odnosima, iz kog postupanja je proistekla i pogrešna primena pravila iz član 231. Zakona o parničnom postupku, jer su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev zbog toga što tužilac nije dokazao činjenice od kojih zavisi primena ovog člana.

Odrebom člana 313. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ako dužnik pored glavnice duguje i kamate i troškove, uračunavanje se vrši tako što se prvo otplaćuju troškovi, zatim kamate i najzad glavnica. Ovaj propis pogoduje poveriocu, jer znači da kada dužnik plati izvesnu svotu novca poverilac može da razduži dužnika ovim redom, jer je za njega povoljniji. Poverilac ne može u celosti da izgubi pravo na svoje potraživanje po ovom članu zakona, jer je taj propis donet da zaštiti položaj poverioca. Ovo stoga, što nakon isplate dela duga od strane dužnika, od tog iznosa prvo se naplaćuju troškovi i kamata, a na ostatak glavnog duga i dalje teče kamata, što ovu odredbu čini povoljnom za poverioca. Stoga, ako su nižestepeni sudovi smatrali da je teret dokazivanja činjenica vezanih za visinu obračunate kamate na tužiocu, nisu mogli odbiti zahtev tužioca za isplatu glavnog duga.

Odredbom člana 7. Zakona parničnom postupku predviđeno je raspravno načelo tako što je propisano da će sud formirati činjeničnu podlogu za odlučivanje o osnovanosti zahteva samo od činjenica koje su stranke iznele i da će izvoditi samo one dokaze koje su stranke predložile, ako Zakonom nije drugačije propisano. Iznošenje procesnog (činjeničnog i dokaznog materijala) u tekstu te odredbe formulisano je kao dužnost stranke, u stvari se radi o procesnom teretu koji stranka treba da podnese ukoliko želi da uspe u parnici. Pravilo o teretu dokazivanja sadržano je u članu 231. stav 2. i 3. ZPP. Prema toj odredbi, stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, a stranka koja osporava postojanje nekog prava snosi teret dokazivanja činjenica koje je sprečilo nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako Zakonom nije drugačije propisano.

Po stanovištu Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju tužilac traži ostvarenje svog prava na naplatu novčanog potraživanja iz ugovora o kreditu, za čiju naplatu tužena odgovara kao jemac – platac po ugovoru o jemstvu zaključenim sa tužiocem. Tužilac saglasno procesnom teretu dokazivanja pravo na naplatu novčanog potraživanja dokazuje ugovorom koji je zaključio sa privrednim društvom kao dužnikom i ugovorom o jemstvu zaključenim sa tuženom, koja za obavezu dužnika odgovara kao jemac platac (član 1004. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima), a visinu ispravama, izvodima iz poslovnih knjiga i menicom koju je tužena izdala kao blanko sopstvenu menicu, a tužilac popunio na ukupan iznos potraživanja po dugovanju.

Saglasno izloženim pravilima o teretu dokazivanja, na tuženom je teret dokazivanja da potraživanje nije nastalo ili da je prestalo, odnosno da je njegova visina niža od one koju je naznačio tužilac. Tužena je osporila visinu duga i nije predložila izvođenje dokaza veštačenjem, zbog čega se o tim činjenicama koje tuženi iznosi odlučuje saglasno pravilu o teretu dokazivanja u smislu člana 260. stav 3. u vezi člana 231. stav 1. ZPP. Međutim, nižestepeni sudovi su nepravilno teret dokazivanja prevalili na tužioca i u skladu sa tim odlučio o tužbenom zahtevu. Zbog toga su pobijane presude ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku sudovi će imati u vidu da je tužilac dokazao osnov i visinu svog potraživanja, da tuženi koji je osporio visinu duga, nije predložio veštačenje, i o činjenici visine duga odlučiti pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija
Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić