Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1479/2022 od 24.05.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da mu na ime duga za obavljeni rad u Austriji u periodu od 2011. godine do 2014. godine isplati i to: za 2012. godinu iznos od 664 evra, za 2013. godinu iznos od 1.535 evra i za 2014. godinu iznos od 1.984 evra, odnosno ukupno iznos od 4.183 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate sa domicilnom kamatom zemalja valute počev od dana presuđenja 12.11.2021. godine do konačne isplate. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove postupka od 222.789,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su rođaci, tuženi je pre više od 30 godina otišao da živi i radi u ... u Austriji i tamo je otvorio firmu VV, koja je radila 2 godine, nakon čega je otvorena još jedna veća firma VV1, čiji su vlasnici bili tuženi BB i njegova dva brata GG i DD. Obe firme su obavljale građevinske poslove u Austriji. Utvrđeno je da je tuženi jedini dobro govorio nemački jezik i da je zbog toga ugovarao poslove sa naručiocima posla, organizovao rad na gradilištu, angažovao radnike, ugovarao dnevnice i isplaćivao sve radnike. Tuženi je angažovao tužioca za obavljanje poslova na gradilištu u Austriji, tužilac je radio u obe firme i obavljao je građevinske poslove u periodu od 2011. godine do 2014. godine, radio je na gradilištu radnim danima od 7.00 do 17.00 časova i subotom od 7.00 do 14.30 časova, dok nedeljom nije radio. Dnevnica je ugovarana po satu i ista je bila u vrednosti 7 - 8 evra po satu. Tužilac je plaćao stan i hranu po dogovoru.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev primenom odredaba članova 17, 262. i 623. Zakona o obligacionim odnosima, navodeći da je tuženi bio u poslovnom odnosu sa tužiocem koga je angažovao za rad u Austriji (po osnovu usmenog ugovora o delu), ali da mu naknadu za obavljeni rad nije isplatio u celosti, zaključivši da je tuženi pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari, zbog čega je u obavezi da tužiocu isplati dugovani iznos, sa pripadajućom kamatom.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda u pogledu pasivne legitimacije, zaključivši da tužilac nije dokazao da je posao ugovarao sa tuženim kao fizičkim licem, niti da je lično tuženi imao obavezu plaćanja naknade za obavljeni rad. Dodatna argumentacija drugostepenog suda je da je tuženi zbog dobrog poznavanja nemačkog jezika, istupao u ime pravnih lica čiji je bio suvlasnik, te da je zato tuženi dogovarao sa tužiocem poslove koje treba da obavi, ali da su isti ugovorani i obavljani u korist pravnog lica čiji je jedan od osnivača bio tuženi. Sledom toga je ocenio da se stranake nisu nalazile u materijalnopravnom odnosu na osnovu kojeg bi postojala obaveza tuženog na isplatu tražene naknade tužiocu za obavljeni rad, zbog čega je odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda se ne može prihvatiti.

Odredbom člana 17. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da strane u obligacionom odnosu dužne su da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje. Članom 262. istog zakona propisano je da poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi (stav 1), kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled tog pretrpeo (stav 2).

Članom 600. istog zakona, propisano je da ugovorom o delu poslenik se obavezuje da obavi određeni posao kao što je izrada ili opravka neke stvari ili izvršenje nekog fizičkog ili intulektualnog rada a naručilac se obavezuje da mu za to plati naknadu, a članom 623. istog zakona da se naknada se određuje ugovorom, ako nije određena obaveznom tarifom ili kojim drugim obaveznim aktom (stav 1), a ako naknada nije određena, utvrdiće je sud prema vrednosti rada, prema normalno potrebnom vremenu za takav posao, kao i prema uobičajenoj naknadi za tu vrstu rada (stav 2).

Iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da su parnične stranke bile u ugovornom odnosu po osnovu usmenog ugovora o delu, da je tuženi angažovao tužioca za obavljanje poslova na gradilištu u Austriji, da je tužilac radio u obe firme u kojima je tuženi bio suvlasnik (VV i VV1) i obavljao je građevinske poslove u periodu od 2011. godine do 2014. godine, da je radio na gradilištu radnim danima od 7.00 do 17.00 časova i subotom od 7.00 do 14.30 časova, da je dnevnica ugovarana po satu i ista je bila u vrednosti 7 - 8 evra po satu. Navedeni ugovor o delu nije zaključen pismenim putem, već je postojao usmeni ugovor sa svim bitnim elementima. Iz evidencije koju je vodio tužilac, a koju tuženi nije osporio, prvostepeni sud je utvrdio da njegovo potraživanje za utuženi period iznosi ukupno 4.183 evra. Kako je iz iskaza saslušanih svedoka (kojima je prvostepeni sud poklonio veru) utvrđeno da je tuženi lično angažovao tužioca i da mu nije isplatio u celosti naknadu za obavljeni rad, to je po oceni Vrhovnog suda pravilno stanovište prvostepenog suda da je tuženi pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari, zbog čega je u obavezi da tužiocu plati naknadu za obavljeni posao za koji je angažovan, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud u utvrđenom iznosu od 4.183 evra u dinarskoj protivvrednosti. Po oceni Vrhovnog suda pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tuženi nije pasivno legitimisan, budući da je zbog dobrog poznavanja nemačkog jezika istupao u ime pravnih lica čiji je bio suvlasnik, te da je tuženi dogovarao sa tužiocem poslove koje treba da obavi, ali da su isti ugovorani i obavljani u korist pravnog lica čiji je jedan od osnivača bio tuženi. Naime, tužilac i tuženi bili u odnosu naručioca i poslenika, što znači da tužilac kao izvođač radova (poslenik) ima pravo da traži od naručioca naknadu za izvršene radove za posao koji mu je ovde tuženi poverio u smislu citiranih odredaba ZOO.

Kako je povodom revizije tužioca preinačena pobijana drugostepena presuda i odbijena žalba tuženog, to je drugostepena presuda preinačena i u pogledu odluke o troškovima, tako što je potvrđena i odluka o troškovima prvostepenog postupka i odbijen zahtev tuženog za naknadu troškove postupka.

Na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav revizije od 18.000,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi, dok trošak sudskih taksi nije priznat jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić