U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Đorđe Marković, advokat iz ..., protiv tuženog „NIS“ a.d. Novi Sad, čiji je punomoćnik Branislav Grujić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1598/22 od 17.06.2022. godine, u sednici veća održanoj 11.10.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1598/22 od 17.06.2022. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1598/22 od 17.06.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 191/20 od 16.11.2021. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati: 1) na ime razlike između izgubljene zarade – rente i novčane naknade NSZ i isplaćene invalidske penzije, određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže određeno u ovoj tački stava prvog izreke prvostepene presude, 2) na ime naknade štete zbog izgubljene zarade u vidu novčane rente za ubuduće mesečni iznos od 79.606,87 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od svakog 01. u tekućem mesecu za prethodni mesec, od dana presuđenja dok za to postoje zakonski uslovi, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 549.202,23 dinara. Stavovima drugim i trećim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Revizija je dozvoljena primenom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011… 10/2023, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio kod tuženog u radnom odnosu od 1987. godine, a dana 27.03.1990. godine zadobio je povredu na radu padom sa platforme, zbog koje je od 1990. godine do 1995. godine bio na bolovanju. Rešenjem RF za PIO od 06.11.1995. godine razvrstan je u III kategoriju invalidnosti, uz priznanje prava na raspoređivanje na drugi odgovarajući posao, sa punim radnim vremenom i prava na novčanu naknadu zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu. Rešenjem Republičkog fonda za PIO od 07.11.1995. godine tužiocu je utvrđeno telesno oštećenje od 30% po osnovu povrede na radu i pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje, počev od 16.10.1995. godine. Tužilac je aneksima ugovora o radu zaključenim sa tuženim raspoređivan na druge odgovarajuće poslove.

Između parničnih stranaka zaključen je 11.12.1998. godine sporazum o naknadi štete kojim se tuženi obavezao da tužiocu, počev od 15.09.1998. godine pa nadalje, za svaki mesec, isplaćuje naknadu štete u vidu razlike u zaradi koju tužilac ostvaruje na novom radnom mestu (sa 1040 bodova) i ostvarenog proseka zarade uporednih radnika BB, VV i GG (sa 1410 bodova), zaposlenih na poslovima za koje je tužilac bio kvalifikovan pre povređivanja. Tuženi je tužiocu uredno isplaćivao ovu naknadu sve do 15.04.2015. godine, kada je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog zbog prestanka potrebe za radom tužioca usled organizacionih promena, uz isplatu otpremnine. Tužilac nije u radnom sporu pobijao rešenje o otkazu ugovora o radu. Svi zaposleni u službi za ... u kojoj je tužilac radio su proglašeni tehnološkim viškom, pa i zaštićene kategorije. Tužilac nije pristao da kao invalid rada obavlja posao preko lizing kompanije, ali mu nije zbog nepotpisivanja aneksa ugovora o radu prestao radni odnos.

Po prestanku radnog odnosa tužilac se prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje, čijim rešenjem od 28.05.2015. godine mu je priznato pravo na novčanu naknadu u trajanju od 12 meseci - od 16.04.2015. godine do 15.04.2016. godine. Republički fond za PIO, Filijala Pančevo doneo je 06.05.2016. godine privremeno rešenje, kojim je tužiocu, korisniku prava po osnovu III kategorije invalidnosti i preostale radne sposobnosti, određena invalidska penzija počev od 16.04.2016. godine, u visini od 50% invalidske penzije do dana ispunjenja uslova za sticanje prava na starosnu, odnosno invalidsku penziju. Rešenjem Republičkog fonda za PIO od 18.11.2017. godine određeno je da tužiocu, osiguraniku sa utvrđenom III kategorijom invalidnosti, ne pripada novčana naknada zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu primenom člana 57. stav 1. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja, jer tužilac, po svojoj izjavi od 09.11.2017. godine, nije bio raspoređen na drugo radno mesto, odnosno nije ostvarivao zaradu po utvrđenoj invalidnosti na drugom odgovarajućem poslu.

Tužbenim zahtevom tužilac traži naknadu štete u visini razlike između izgubljene zarade i primljene novčane naknade od Nacionalne službe za zapošljavanje, za period od 16.04.2015. godine do 15.04.2016. godine, razliku između izgubljene zarade i isplaćene invalidske penzije za period od aprila 2016. godine do oktobra 2021. godine i naknadu štete u vidu mesečne rente za ubuduće, od dana presuđenja dok za to postoje zakonski uslovi, u visini razlike između izgubljene zarade i invalidske penzije koju tužilac prima.

Visina potraživanja utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke Nade Sretović, koja je izgubljenu zaradu tužioca, zbog manje zarade koju bi tužilac ostvario da je radio, za period od 16.04.2015. godine do 31.05.2017. godine kao dana veštačenja, obračunala uzimajući u obzir prosečnu zaradu koju su ostvarili uporedni radnici DD i ĐĐ, zaposleni kod tuženog, a potom taj iznos ( 2.969.991,98 dinara) umanjila za iznos isplaćene novčane naknade Nacionalne službe za zapošljavanje u periodu od 16.04.2015. godine do 15.04.2016. godine (348.000,16 dinara) i za iznos 50% invalidske penzije koja mu je isplaćena u periodu od 16.04.2016. godine do 31.05.2017. godine (493.489,50 dinara). Na taj način utvrđeno je da izgubljena zarada za period od 16.04.2015. godine do 31.07.2017. godine iznosi 2.128.502,32 dinara. U odnosu na utvrđenu izgubljenu zaradu za poslednji mesec spornog perioda (79.606,87 dinara) utvrđen je iznos buduće rente u mesečnom iznosu.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima i ocenili da je tužbeni zahtev osnovan.

Naknada materijalne štete propisana je odredbom člana 185. Zakona o obligacionim odnosima prema kojoj je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala (stav 1), a ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je da za ostatak štete da naknadu u novcu (stav 2). Obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete, kako je propisano odredbom člana 186. istog zakona. Naknada u obliku novčane rente se u smislu odredbe člana 188. ZOO dosuđuje po pravilu u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, doživotno ili za određeno vreme (stav 1), a novčana renta dosuđena na ime naknade štete plaća se mesečno unapred, ako sud ne odredi što drugo (stav 2).

Prema odredbi člana 195. stav 1. ZOO ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove lečenja ili druge potrebne troškove u vezi sa tim, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja. U tom smislu naknada materijalne štete u vidu izmakle koristi od njenog nastanka do okončanja lečenja odnosi se na gubitak u zaradi koju bi oštećeni ostvarivao da nije došlo do povređivanja. U smislu člana 189. stav 3. ZOO pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Pod izgubljenom zaradom od momenta okončanja lečenja pa do momenta donošenja sudske odluke o naknadi štete - smatra se ona zarada koju bi oštećeno lice ostvarilo da nije postalo potpuno ili delimično nesposobno za rad, pa oštećenom pripada pravo na razliku u zaradi koju ostvaruje i koju bi ostvarivao da nije povređen. Renta je očekivani gubitak zarade u momentu donošenja sudske odluke pa za ubuduće, zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad. U smislu odredaba člana 188. i člana 195. stav 2. ZOO osnov za ostvarenje prava na rentu kao oblika materijalne štete, postoji ako se utvrdi da oštećeni usled pretrpljenih povreda i narušenja zdravlja ne može da ostvaruje prihod od rada koji bi ostvarivao da je zdrav i da mu nije umanjena radna sposobnost. Ova zarada kao vid štete utvrđuje se na bazi činjenica koje su poznate u momentu donošenja sudske odluke i ona se utvrđuje na osnovu visine zarade koju bi lice, koje je potpuno ili delimično nesposobno za rad, ostvarilo u tom momentu da je bilo sposobno za rad, a koju zbog određene nesposobnosti nije ostvarilo.

U konkretnom slučaju, tužilac je kao zaposleni kod tuženog zadobio povredu na radu, usled koje je razvrstan u III kategoriju invalidnosti i priznato mu je pravo na raspoređivanje na drugi odgovarajući posao i pravo na novčanu naknadu zbog manje zarade. Tuženi je tužiocu, po zaključenom sporazumu, počev od 15.09.1998. godine do prestanka radnog odnosa 15.04.2015. godine, isplaćivao naknadu štete u vidu razlike u zaradi koju je tužilac ostvarivao radeći na drugim odgovarajućim poslovima (sa 1040 bodova) i ostvarenog proseka zarade uporedih radnika kod tuženog (sa 1410 bodova), zaposlenih na poslovima za koje je tužilac bio kvalifikovan pre povređivanja. Po prestanku radnog odnosa 15.04.2015. godine, do kog je došlo zbog prestanka potrebe za radom tužioca usled organizacionih promena kod tuženog, tužilac je ostvario pravo na novčanu naknadu od Nacionalne službe za zapošljavanje u trajanju od 12 meseci, pa mu je po tom osnovu u periodu od 16.04.2015. godine do 15.04.2016. godine isplaćen iznos od 346.006,16 dinara. Rešnjem RF za PIO tužiocu je određena invalidska penzija počev od 16.04.2016. godine u visini od 50% invalidske penzije do dana ispunjenja uslova za sticanje prava na starosnu, odnosno invalidsku penziju, pa je po tom osnovu tužiocu u periodu do 16.04.2016. godine do dana veštačenja 31.05.2017. godine isplaćen iznos od 493.489,50 dinara.

Kod takvog stanja stvari, i po oceni Vrhovnog suda, postoji osnov za obavezivanje tuženog da tužiocu isplati naknadu štete u vidu izgubljene zarade u visini razlike između zarade koju bi tužilac ostvario da mu nije prestao radni odnos kod tuženog i prosečne zarade koju su ostvarili uporedni radnici zaposleni kod tuženog, umanjene za iznos isplaćene novčane naknade od Nacionalne službe za zapošljavanje u periodu od 16.04.2015. godine do 15.04.2016. godine i za iznos isplaćene invalidske penzije u periodu od 16.04.2016. godine do dana veštačenja 31.05.2017. godine, a na dalje da mu isplaćuje buduću štetu - rentu u visini iznosa utvrđene izgubljene zarade za poslednji mesec obračunatog perioda (maj 2017. godine). Nema mesta umanjenju utvrđenog iznosa razlike u zaradi za iznos naknade za telesno oštećenje i otpremnine koji su tužiocu isplaćeni. Novčana naknada za telesno oštećenje koju je tužilac ostvario kod PIO fonda nije ni u kakvoj uzročno-posledičnoj vezi sa pravom tužioca na naknadu štete koju trpi zbog umanjene zarade na drugim odgovarajućim poslovima usled povrede na radu, a osnov za primljenu otpremninu nije otpao, jer rešenje o otkazu ugovora o radu nije poništeno, niti je tužilac vraćen kod tuženog na rad.

Neosnovano se navodima revizije osporava pasivna legitimacija na strani tuženog i ističe da primenom Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima sporno potraživanje po prestanku radnog odnosa tužioca kod tuženog pada na teret Fonda za PIO.
Uzrok izgubljene zarade tužioca ima svoj osnov u povredi tužioca na radu kod tuženog, pa je tuženi u obavezi da otkloni štetne posledice u odnosu na imovinu tužioca u skladu sa sporazumom kojim se tuženi obavezao da će tužiocu isplaćivati naknadu zarade od 15.09.1998. godine pa nadalje za svaki mesec, nezavisno od toga što je doneo rešenje kojim je tužiocu prestao radni odnos, jer tužilac po prestanku radnog odnosa kod tuženog nije uspeo da pronađe novi posao, pa nije prekinuta uzročno-posledična veza između štetne radnje (pretrpljene povrede) i štetne posledice u imovini tužioca nastale posle prestanka radnog odnosa.

Ostalim navodima revizije tuženi ponavlja navode istaknute u žalbi. Drugostepeni sud je ocenio sve žalbene navode tuženog koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi i za svoju odluku je dao jasne i obrazložene razloge. Njima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija
Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić