.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1736/2022
20.04.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Branislav Manić, advokat iz ..., protiv tuženog Doma zdravlja Pančevo iz Pančeva, čiji je punomoćnik Aleksandra Smilevski, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2872/21 od 09.02.2022. godine, u sednici veća održanoj 20.04.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2872/21 od 09.02.2022. godine.
ODBIJAJU SE kao neosnovani zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 292/20 od 19.05.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je osnovni tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu isplati, za period od jula 2017. godine do juna 2020. godine, po osnovu neisplaćenih troškova za ishranu u toku rada – toplog obroka i neisplaćenih troškova regresa za korišćenje godišeg odmora, pojedinačne opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 107.231,90 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2872/21 od 09.02.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtevi tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati po osnovu neisplaćenih troškova za ishranu u toku rada – toplog obroka i neisplaćenih troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, pojedinačne opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude i odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 107.231,90 dinara, a obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 12.340,00 dinar. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 42.102,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.
Tuženi je podneo odgovor na reviziju.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ukazivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz tačke 12. navedenog člana, ne predstavlja razlog zbog koga revizija, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP, može da se izjavi.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog sa punim radnim vremenom, na neodređeno vreme. U spornom periodu radio je u Službi ... i na osnovu više zaključenih aneksa ugovora o radu obavljao je različite poslove u okviru službe, za koje su mu utvrđivani i koeficijenti za obračun plate. Tužiocu je za obavljeni rad i vreme provedeno na radu tuženi obračunavao platu tako što je osnovicu za obračun i isplatu, koju utvrđuje Vlada RS, množio sa koeficijentom radnog mesta, a zatim na ovako utvrđenu platu dodavao 0,4% za svaku navršenu godinu radnog staža. U utuženom periodu kod tuženog nije organizovana ishrana u toku rada, a u obračunskim listama tužioca nije iskazivan deo zarade koji se odnosi na naknadu za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Takođe, Posebni kolektivni ugovori za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave iz 2015. godine, 2019. godine i 2020. godine, koji su bili u primeni u spornom periodu nisu predviđali, niti propisivali pravo zaposlenih na naknadu navedenih troškova.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca smatrajući da mu pripada pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u visini mesečne naknade, shodno parametrima iz ranije važećeg Opšteg kolektivnog ugovora iz 2008. godine. U okolnostima kada Posebni kolektivni ugovori ne sadrže konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, niti ih uopšte propisuje kao pravo zaposlenih, prvostepeni sud je ocenio da se primenjuju opšti propisi o radu, i to član 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu navedenih naknada, zaključujući da je tužiocu, u spornom periodu, plata obračunavana i isplaćena prema ugovorenom koeficijentu u kome su sadržane i naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama.
Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu, propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno. S obzirom da je tuženi javna služba, to se po oceni Vrhovnog kasacionog suda na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama (''Službeni glasnik RS'' br. 34/01, sa novelama).
Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.) odredbom člana 1, između ostalog propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a u kontekstu navedenih odredbi zakona, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tužiocu iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentu prema kome je tužiocu isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nema pravo na naknadu koju potražuje postavljenim tužbenim zahtevom, obračunatom prema parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora iz 2008. godine („Službeni glasnik RS“ br. 50/08 i 104/08, Aneks 1. i 2.), a kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.
Suprotno navodima revizije, pravilan je zaključak drugostepenog suda da se ne može prihvatiti stav prvostepenog suda o metodologiji obračuna traženih naknada. Naime, nije sporno da se iz koeficijenta osnovne plate za tužioca u isplatnim listama ne vidi koji procenat ili nominalni iznos predstavljaju navedene naknade, ali sama ta činjenica ne stvara osnov za njihovu isplatu, na način kako je to prvostepeni sud utvrdio, niti podrazumeva da deo tužiočevog koeficijenta pouzdano ne sadrži predmetne troškove.
Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Tužilac nije uspeo u revizijskom postupku zbog čega mu ne pripadaju troškovi tog postupka, a zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju je odbijen, jer ovi troškovi nisu bili nužni i neophodni za donošenje odluke o reviziji, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća - sudija
Dragana Marinković,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
