O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 307/2020 od 02.03.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade štete na ime razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade za period od 01.04.2017. godine do 31.12.2019. godine isplati ukupan iznos od 9.038,04 dinara i to: za 2018. godinu za januar iznos od 1.380,52 dinara, za mart iznos od 181,60 dinara, za maj iznos od 1.280,15 dinara, za jul iznos od 81,23 dinara, za avgust iznos od 1.280,15 dinara, za oktobar iznos od 1.280,15 dinara i za novembar iznos od 81,23 dinara, za 2019. godinu za januar iznos od 3.173,01 dinar, sve za zakonskom zateznom kamatom počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da na ime naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS 05 br.120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, za period od 01.04.2017. godine do 31.12.2019. godine, isplati ukupan iznos od 4.161,54 dinara, i to: za 2018. godinu za januar iznos od 610,73 dinara, za mart iznos od 38,73 dinara, za maj iznos od 610,73 dinara, za jul iznos od 38,73 dinara, za avgust iznos od 610,73 dinara, za oktobar iznos od 610,73 dinara i za novembar iznos od 38,73 dinara, za 2019. godinu za januar iznos od 1.602,43 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je povučena tužba tužioca protiv tužene radi isplate na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 27.000,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3817/2022 od 31.08.2022. godine, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 307/2020 od 02.03.2022. godine u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke i žalba tužioca odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan, zahtev tužene za naknadu troškova sastava odgovora na žalbu.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je zbog pogrešne primene materijalnog prava izjavio reviziju, sa predlogom da se shodno članu 404. ZPP, ista razmotri kao izuzetno dozvoljena.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije shodno članu 404. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke shodno članu 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog u zvanju viši saradnik. Rešenjem tuženog broj .. od 03.05.2006. godine, određeno mu je navedeno zvanje i razvrstan je u četvrtu platnu grupu sa koeficijentom od 9,30 i uvećanjem od 0,50% za svaku godinu staža. Rešenjem tužene broj .. od 12.11.2019. godine, tužilac je raspoređen u Odeljenje za ... na poslove ... u zvanju saradnik. Isplatu zarade tužena je vršila prema navedenom rešenju. Utvrđena zarada po osnovu radnog angažovanja tuženih na KiM uvećana je za 50% po osnovu Zaključka Vlade RS. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđena je tražena razlika zarade i to u visini razlike između minimalne zarade i osnovne zarade za period od 01.04.2017. godine do 31.12.2019. godine, u iznosu od 9.038,04 dinara i razlika u visini takozvanog „kosovskog dodatka“ za period od 01.04.2017. godine do 31.12.2019. godine u iznosu od 4.161,54 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je tužiocu zarada isplaćena uz uvećanje od 50%, na koji način je ukupno realizovana zarada veća od minimalne. Saglasno navedenom prvostepeni sud je ocenio da tužilac neosnovano potražuje utuženu razliku.

Drugostepeni sud je prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda pa je primenom člana 104. stav 1, člana 105. stav 1. i člana 107. stav 1. Zakona o radu, i člana 5. i 6. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave i Zakona o budžetu Republike Srbije, ocenio da je žalba tužioca neosnovana.

Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio stanovište drugostepenog suda, jer je ocenio da je ono zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Shodno Zakonu o platama službenika i nameštenika u organima Autonomne pokrajine i lokalne uprave („Službeni glasnik RS“, br. 113/17 i 86/19), u članu 5. stav 2. reguliše pravo na isplatu minimalne zarade. Osim toga, shodno Zaključku Vlade Republike Srbije 05 br. 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonu o budžetu Republike Srbije tužiocu pripada pravo na uvećanje pripadajuće zarade u visini od 50% mesečno. Prema nalazu sudskog veštaka prema utvrđenom koeficijentu tužiocu je plata obračunata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos plata je uvećavana za 50% mesečno. Takav obračun je protivan citiranim propisima. Tužilac imao pravo na isplatu minimalne zarade i na uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužioca u spornom periodu manja je od iznosa koji se dobija obračunom i primenom minimalne zarade uz uvećanje iste za 50% mesečno, saglasno čemu je zaključak nižestepenih sudova donet pogrešnom primenom materijalnog prava.

U skladu sa datom pravnom argumentacijom, shodno članu 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima prvostepenog i drugostepenog postupka doneta je shodno članu 165. stav 2. u vezi sa članom 153. stav 1. članom 154. stav 1. i članom 163. st. 1. i 2. ZPP, a njihova visina odmerena je u iznosu od po 9.000,00 dinara za sastav tužbe i jedan obrazložen podnesak, 8.000,00 dinara za troškove veštačenja, po 10.500,00 dinara za pristup advokata na dva održana ročišta i 6.000.00 dinara za pristup advokata na jedno neodržano ročište, sudske takse na tužbu, prvostepenu odluku, žalbu i drugostepenu odluku u iznosu od po 2.428,00 dinara, odnosno ukupni troškovi prvostepenog i drugostepenog postupka tužiocu su dosuđeni u iznosu od 62.712,00 dinara, odmereno prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama, a odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova postupka.

Troškovi revizijskog postupka tužiocu su dosuđeni u iznosu od 18.000,00 dinara na ime sastava revizije, sudske takse na reviziju u iznosu od 4.856,00 dinara i sudske takse na revizijsku odluku u iznosu od 7.284,00 dinara, odnosno ukupni troškovi u iznosu od 30.140,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Tuženoj ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165 ZPP odlučeno kao u stavu petom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić