U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni relativno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP od strane drugostepenog suda, na koju je revizija ukazala navodima da drugostepena presuda ne sadrži razloge na kojima je zasnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, prvotuženi AA, sin drugotužene BB sa kojom je živeo u zajedničkom domaćinstvu, je upravljajući majčinim automobilom pod dejstvom alkohola u krvi od 1,35 promila, skrivio saobraćajnu nezgodu dana 30. jula 2011. godine. Tužilac, osiguravač od auto odgovornosti automobila drugotužene je trećim licima nadoknadio materijalnu i nematerijalnu štetu koja je posledica ove nezgode, u iznosima čiji regres zahteva u predmetnoj parnici, sa zakonskom zateznom kamatom od dana pojedinačne isplate spornih iznosa oštećenim licima. Pravnosnažnom presudom krivičnog suda od 15. maja 2012. godine tuženi AA oglašen je krivično odgovornim za radnje u saobraćaju kojima je šteta uzrokovana.

Odluku o osnovanosti postavljenog zahteva za isplatu nižestepeni sudovi zasnivaju na odredbama člana 29. stav 1. tačka 4. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, te članova 154, 178, 187, 897. i 940. Zakona o obligacionim odnosima. Stanovišta su da tužena BB odgovara za štetu kao imalac automobila, pošto je ostavljanjem ključeva od automobila u zajedničkom domaćinstvu na vidljivom mestu vožnju automobila učinila dostupnom prvotuženom AA, sledom čega ne postoje uslovi za isključenje njene odgovornosti po članu 177. Zakona o o obligacionim odnosima.

Pravilno je pravno stanovište nižestepenih sudova.

Odredbom člana 29. stav 1. tačka 4. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“ br.51/2009), koji je bio u primeni u vreme štetnoj događaja, propisano je da osigurano lice gubi pravo na osiguranje, između ostalog, kada je vozač upravljao motornim vozilom pod uticajem alkohola iznad dozvoljene granice. Stavom 2. ovog člana zakona propisano je da gubitak prava iz osiguranja na osnovu stava 1. nema uticaja na pravo oštećenog lica na naknadu štete, a stavom 3. da društvo za osiguranje koja naknadi štetu oštećenom licu iz stava 2. ovog člana stupa u prava oštećenog lica prema licu koje je odgovorno za štetu, za iznos isplaćene naknade, kamatu od isplate naknade i troškove postupka.

Iz napred navedenih materijalnopravnih odredbi merodavnih za sporni odnos, tužilac ima pravo na regres prema drugotuženoj, koja je izgubila pravo iz osiguranja, prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Gubitak osiguranja nije uslovljen činjenicom da drugotužena nije bila za volanom, pa su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da je na drugotuženoj po članu 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima bio teret dokazivanja činjenice da radnje svog sina, prvotuženog nije mogla predvideti i da posledice njegovih radnji nije mogla izbeći ili otkloniti. Ključevi automobila drugotužene bili su dostupni prvotuženom u prostorijama zajedničkog domaćinstva, a očekivanja majke vezana za radnje prvotuženog, koji je upravljao automobilom u javnom saobraćaju u alkoholisanom stanju, nisu bila objektivna, što potvrđuje donošenje pravnosnažne presude krivičnog suda od 15. maja 2012. godine kojom je on oglašen krivično odgovornim. Stoga, kada je prvotuženi automobil koristio u javnom saobraćaju na osnovu dostupnih ključeva u kući u kojoj je živeo, a drugotužena nije dokazala da ona nije mogla predvideti radnje prvotuženog niti izbeći, odnosno otkloniti posledice njegovih radnji, obaveza tuženih da tužiocu regresiraju isplaćene iznose naknade štete trećim licima je solidarna.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić