U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Marija Joksović, advokat iz ..., protiv tužene Osnovne škole „Branko Radičević“ iz Ravnog Sela, čiji je punomoćnik Nestor Avramov, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2239/22 od 21.06.2022. godine, u sednici veća održanoj 26.07.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužilje, PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2239/22 od 21.06.2022. godine, u stavovima prvom i trećem izreke, tako što SE ODBIJA, kao neosnovana, žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Vrbasu P1 744/2019 od 04.02.2022. godine, u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev za isplatu troškova i obračunate zakonske zatezne kamate za gradski prevoz u Ravnom Selu i odluka o troškovima parničnog postupka, a ODBIJA, kao neosnovan, zahtev tužene za naknadu troškova ažalbenog postupka.

OBAVEZUJE SE tužena da tužilji naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 39.383,16 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vrbasu P1 744/2019 od 04.02.2022. godine, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužilji, na ime naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada, za period od 19.06.2016. godine do 19.06.2019. godine isplati: za gradski prevoz u ... iznos od 30.720,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 16.05.2021. godine do isplate i na ime obračunate zakonske zatezne kamate do 15.05.2021. godine iznos od 10.695,81 dinara, za gradski prevoz u Ravnom Selu iznos od 30.720,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 16.05.2021. godine do isplate i na ime obračunate zakonske zatezne kamate do 15.05.2021. godine iznos od 10.695,81 dinara, za međugradski prevoz na relaciji ...- Ravno Selo iznos od 24.893,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 16.05.2021. godine do isplate, na ime obračunate zakonske zatezne kamate do 15.05.2021. godine iznos od 8.582,40 dinara i na ime obračunate zakonske zatezne kamate na plaćene iznose sa kašnjenjem za međugradski prevoz ...- Ravno Selo iznos od 2.272,80 dinara, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 122.106,68 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Odbijen je zahtev tužilje za oslobađanje obaveze plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2239/22 od 21.06.2022. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je delimično usvojena, pa je prvostepena presuda preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužilji u spornom periodu isplati za gradski prevoz u Ravnom Selu iznos od 30.720,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 16.05.2021. godine do isplate i na ime obračunate zakonske zatezne kamate do 15.05.2021. godine iznos od 10.695,81 dinara i preinačena odluka o troškovima parničnog postupka tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova postupka preko iznosa od 117.980,00 dinara sa kamatom. Stavom drugim izreke, u preostalom delu je žalba tužene odbijena i prvostepena presuda i rešenje o troškovima parničnog postupka potvrđeni. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 24.258,00 dinara.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući je u preinačenom odbijajućem delu zahteva i odluke o troškovima postupka, zbog pogrešne primene materijalog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Revizija je dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011… 10/2023, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu bila zaposlena kod tužene na osnovu ugovora o radu od 01.09.2014. godine, na radnom mestu nastavnika ... sa nepunim radnim vremenom. Članom 3. ugovora o radu je predviđeno da će zaposleni poslove radnog mesta obavljati u Ravnom Selu, a članom 12 da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Tužilja živi u ..., na udaljenosti od autobuske stanice 1,2 do 1,5 km, udaljenost od autobuske stanice u Ravnom Selu kraćim putem je 300 metara do kapije škole i još 200 metara do ulaza u školu (ukupno 500 metara), a dužim putem 1,8 km. Ni u Ravnom Selu ni u ... ne postoji gradski prevoz, već međumesni prevoz na relaciji Ravno Selo-Vrbas- ..., koji prevoz tužilja ne koristi, već je na posao i sa posla išla sopstvenim motornim vozilom. Tužilji je tužena islaćivala putne troškove za međumesni prevoz u manjem iznosu od pripadajućeg, sa kašnjenjem od nekoliko meseci, a nije joj isplaćivana naknada troškova prevoza u Ravnom Selu i ... . Kako u Ravnom Selu i u ... ne postoji gradski prevoz, obračun troškova je izvršen primenom cene pojedinačne prevozne karte za gradski prevoz u Vrbasu, do visine mesečne karte prema broju dana dolazaka tužilje na rad.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i član 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika i ocenio da je tužbeni zahtev osnovan. Tužena nije obezbedila sopstveni prevoz za svoje zaposlene, tužilji je isplaćivala troškove međumesnog prevoza u manjem iznosu od pripadajućeg, sa kašnjenjem, dok troškovi prevoza u Ravnom Selu i ... nisu isplaćivani. Ocenio je da se rastojanje između mesta stanovanja do autobuske stanice u ... i od mesta autobuske stanice u Ravnom selu do mesta rada tužilje ne može smatrati malim rastojanjem koje je tužilja u obavezi da pređe pešice, jer su blizina odnosno daljina relativni pojmovi koji zavise od psihofizičkih sposobnosti svakog pojedinog lica.

Po stanovištu drugostepenog suda tužilja nema pravo na naknadu troškova prevoza u Ravnom Selu, jer na udaljenosti od autobuske stanice u Ravnom Selu 300 metara do kapije škole, tužilja nema potrebu za korišćenjem usluge javnog prevoza, pa samim tim nema stvarne izdatke na ime plaćanja prevoza za dolazak i odlazak na posao na ovoj relaciji. Iz navedenih razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i u navedenom delu tužbeni zahtev odbio, kao neosnovan.

Prema mišljenju Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepena presuda u pobijanom delu zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05..13/17) je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Iz citirane zakonske odredbe proizlazi da se bliži kriterijumi za ostvarivanje prava zaposlenih na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada propisuju opštim aktom i ugovorom o radu. Predmet tužbenog zahteva je isplata naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada u periodu od 19.06.2016. godine do 19.06.2019. godine. U navedenom periodu pravo zaposlenih u državnim organima na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada bilo je regulisano odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/2015) koji se primenjnjuje od 05.03.2015. godine. Ovim aktom je predviđeno pravo zaposlenog na naknadu troškova dolaska i odlaska sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski) koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec.

Polazeći od napred citiranih odredaba, ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda da tužilja nema pravo na naknadu troškova gradskog prevoza u Ravnom Selu, budući da na relaciji od stanice u Ravnom Selu do škole nema potrebu za korišćenjem prevoza, a samim tim ni izdatke po tom osnovu. Pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada prema citiranim propisima, pripada svim zaposlenima, bez obzira na činjenicu da li zaposleni koriste javni ili sopstveni prevoz odnosno na posao dolaze pešice, niti je isplata troškova prevoza uslovljena rastojanjem od mesta prebivališta zaposlenih do mesta rada. Troškovi se određuju prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne prevozne karte u javnom prevozu, pri čemu tužilji, koja stanuje u drugom mestu u odnosu na mesto rada, pored prava na naknadu troškova u visini cene mesečne pojedinačne pretplatne karte za međugradski prevoz, pripada i pravo na naknadu troškova „u lokalu“. Činjenica je da je relacija od autobuske stanice u Ravnom Selu do kapije škole 300 metara, ali to ne znači da je to rastojanje tužilja dužna da pređe pešice. Navedeno rastojanje se ne može nužno smatrati malim rastojanjem jer su blizina, odnosno daljina, relativni pojmovi koji zavise od psiho – fizičkih sposobnosti svakog pojedinca ponaosob, a citiranim relevantnim propisima nije predviđena obaveza da se prilikom obračuna stvarnih troškova za dolazak i odlazak sa rada uzmu u obzir i psiho – fizičke sposobnosti zaposlenog o čijem se pravu odlučuje.

Shodno navedenom, tužilja ima pravo na naknadu troškova po ceni pojedinačne karte u javnom saobraćaju i u Ravnom Selu, kako je to pravilno ocenio prvostepeni sud.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je, primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu u preinačenom odlbijajućem delu zahteva i zahteva za naknadu troškova postupka, tako što je odbio, kao neosnovanu, žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je takav zahtev usvojen. Odbijen je zahtev tužene za troškove drugostepenog postupka, u kome tužena nije uspela, u konačnom ishodu, primenom članova 153. i 154. ZPP.

Tužilji, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka i to naknada za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, uvećano za iznos poreza na dodatu vrednost od 20% što iznosi 21.600,00 dinara, kao i troškovi sudskih taksi na reviziju u iznosu od 7.113,26 dinara i odluku o reviziji u iznosu od 10.669,90 dinara, što ukupno iznosi 39.383,16 dinara, primenom Tarife o nagradama i naknadama troškva za rad advokata, Taksene tarife i člana 36. stav 5. Zakona o sudskim taksama

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić