Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4310/17 od 13.06.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 417/15 od 11.07.2017. godine u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se poništi rešenje o prestanku radnog odnosa tuženog br. ... od 13.10.2009. godine, kao i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na poslove i radne zadatke koje je obavljao pre donošenja navedenog rešenja. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda prvostepenog suda u stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 90.740,00 dinara, na ime naknade zarade za period od 15.10.2009. godine do februara 2010. godine, sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda drugostepenog suda u stavu četvrtom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da za tužioca na ime doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 15.10.2009. godine do februara 2010. godine, uplati Fondu za PIO iznos od 27.735,84 dinara. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu sedmom izreke drugostepene presude, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da mu tuženi naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 333.500,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova nastalih u drugostepenom postupku povodom izjavljenog odgovora na žalbu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena po članu 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11...18/20), ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je ugovorom o radu od 26.11.2010. godine zasnovao radni odnos kod tuženog, na radnom mestu ... na neodređeno vreme, počev od 09.12.2007. godine. Tužilac je upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu upozorenjem broj ... od 30.09.2009. godine, na koje je dostavio izjašnjenje dana 07.10.2009. godine. Rešenjem tuženog broj ... od 13.10.2009. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 179. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu i člana 4. tačka 3, 20, 21. i 48. Pravilnika o disciplinskoj odgovornosti i tužiocu je prestao radni odnos dana 15.10.2009. godine. Iz obrazloženja rešenja proizlazi da je tužiocu otkazan ugovor o radu jer je prilikom korišćenja godišnjeg odmora samovoljno produžio trajanje odmora, umesto u periodu od 27.07.2009. godine do 07.08.2009. godine, kako je određeno u rešenju broj .../... od 17.06.2009. godine, tužilac je koristio godišnji odmor do 14.08.2009. godine, da je 23.09.2009. godine buntove novca u iznosu od 681.000,00 dinara iz dnevnog pazara ostavio u kutiju sa menzurama za merenje goriva, a navedena radnja tužioca utvrđena je i pregledom snimaka sigurnosnih kamera. Iz iskaza svedoka BB koja obavlja poslove u svojstvu samostalnog referenta za pravne i opšte poslove, proizlazi da je ista izrađivala rešenja o korišćenju godišnjeg odmora, da je za tužioca i ostale zaposlene uradila rešenja, a ta rešenja je radila na osnovu tabele koju dobija od poslovođe svake pumpe, da je poslovođa u obavezi da rešenje na vreme uruči radnicima, te da prilikom pomeranja godišnjeg odmora zaposleni prvo obaveštavaju svog poslovođu, radi dozvole u vezi pomeranja u skladu sa rasporedom rada, da ukoliko poslovođa to dozvoli, poslovođa obaveštava nju o toj promeni mejlom ili telefonskim putem, da bi uradila izmenu korišćenja godišnjeg odmora, te da ona nije obaveštena da je kod tužioca došlo do pomeranje godišnjeg odmora.

Na osnovu navedenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je osporeno rešenje nezakonito iz razloga što tuženi nije pre donošenja osporenog rešenja sproveo postupak u kome bi na jasan način utvrdio postojanje otkaznih razloga, da je samo paušalno naveo osnove prestanka radnog odnosa i radnje koje su tužiocu stavljene na teret kao otkazni razlog, bez konkretizacije činjenica i dokaza iz kojih se utvrđuje krivica tužioca za povredu radne obaveze i kao nepoštovanje radne discipline koja je propisana aktom poslodavca ovde tuženog, te da je nejasno na osnovu kojih dokaza je tuženi utvrdio da je tužilac učinio povredu radnih obaveza zbog kojih mu je otkazan ugovor o radu, pa je usvojio zahtev tužioca, poništio rešenje kao nezakonito, usvojio zahtev za vraćanje na rad, obavezao tuženog da tužiocu naknadi zaradi i uplati doprinose.

Drugostepeni sud je, suprotno zaključku prvostepenog suda, ocenio da je prvostepeni sud na pravilno i poptuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, pa je prvostepena presuda preinačena i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, sa obrazloženjem da osporeno rešenje sadrži sve bitne elemente, da se iz njegovog sadržaja mogu identifikovati radnje koje se tužiocu pripisuju kao izvršene, kako prema mestu tako i prema vremenu izvršenja radnje, a koje predstavljaju razlog za otkaz.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu, a razloge za takvu odluku u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Naime, odredbom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, a tačkom 3. ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Pravilnikom o disciplinskoj odgovornosti broj 151/1 od 15.05.2007. godine, u članu 4. propisane su teže povrede radne obaveze, i to pod tačkom 3. neopravdani izostanak sa rada dva i više dana u toku tri meseca ili samovoljno produžavanje odsustva sa rada, pod tačkom 20. ako zaposleni ne izvrši posao koji bi mogao i time znatno značajno onemogućava radni proces ili upravljanje, pod tačkom 21. narušavanje autoriteta pretpostavljenog i drugih radnika i pod tačkom 48. ako zaposleni preduzima bilo koje radnje ili propusti da preduzme radnje, te na taj način društvu nanese materijalnu ili moralnu štetu ili je mogao naneti štetu.

Imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu i opšte akte tuženog, a kod utvrđenih činjenica tokom prvostepenog postupka, tužilac je učinio radnju povrede radne obaveze, samovoljno je produžio trajanje godišnjeg odmora u trajanju od pet radnih dana, povredio radnu obavezu iz člana 4. stav 1. tačka 3. Pravilnika o disciplinskoj odgovornosti, zatim je 23.09.2009. godine buntove novca u iznosu od 681.000,00 dinara iz dnevnog pazara stavio u kutiju sa menzurama za merenje goriva umesto u sef, čime je povredio radnu obavezu iz člana 4. stav 1. tačka 48. Pravilnika o disciplinskoj odgovornosti a u vezi člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu. Prema tome, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog više otkaznih razloga, a da bi rešenje o otkazu ugovora o radu bilo pravilno i zakonito dovoljno je da postoji samo jedan otkazni razlog.

Stoga je pravilno postupio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i zahtev tužioca da se poništi rešenje o prestanku radnog odnosa broj ... od 13.10.2009. godine, odbio kao neosnovan. Kako je neosnovan zahtev tužioca za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa neosnovan je i njegov zahtev za vraćanje na rad kod tuženog kao akcesorni zahtev u odnosu na odluku o prestanku radnog odnosa u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, kao i zahtev za isplatu zarade i uplate doprinosa, s obzirom da je rešenje o prestanku radnog odnosa broj ... od 13.10.2009. godine, pravilno i zakonito, a navedeni zahtevi su u međusobnoj vezanosti sa osporenim rešenjem.

Neosnovani su navodi tužioca istaknuti u reviziji da navedene povrede nisu učinjene, da nisu ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu, da je drugostepeni sud zasnovao odluku samo na formi rešenja o otkazu ugovora o radu, dok druge dokaze i činjenice na osnovu kojih se utvrđuje zakonitost rešenja nije utvrđivao niti cenio. Ovo stoga što je drugostepeni sud u svojoj odluci konstatovao da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, što znači da je činjenice koje su utvrđene tokom prvostepenog postupka drugostepeni sud to cenio kao pravilno utvrđene, pa nije bilo potrebe da ih drugostepeni sud naknadno utvrđuje.

Bez uticaja su na drugačiju odluku suda navodi istaknuti u reviziji da je predmetni novac naredni dan predat poslovođi kao pazar i da nije postojao nikakav manjak ili drugi propust prilikom predaje pazara, te da tužilac tuženom nije prouzrokovao štetu, da nije povredio radnu obavezu, jer je obaveza tužioca bila da novac položi u sef, a ne u kutiju sa menzurama.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale revizijske navode, zaključivši da se njima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, pa ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Tužilac nije uspeo u postupku po reviziji pa nema pravo na troškove revizijskog postupka koje je tražio i opredelio, a u smislu člana 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić