Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz Uredbe o uslovima isporuke i snabdevanja električnom energijom i primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu štete zbog neovlašćenog korišćenja električne energije, jer tužilac nije dokazao da je u kontroli mernog uređaja utvrđena nepravilnost registrovanja utrošene električne energije (kao uslov da bi se potrošnja električne energije mogla smatrati neovlašćenom), niti da je tuženi koristio električnu energiju bez mernog uređaja ili mimo mernog uređaja. Kako je zapisnikom o kontroli priključka i mernog mesta konstatovano da je brojilo tuženog bilo priključeno na distributivnu mrežu i registrovalo je potrošnju, ocenjena je proizvoljnom konstatacija na zapisniku da je tuženi kao korisnik brojila samovlasno priključen, jer nije dokazano da je brojilo ikada ranije bilo isključeno.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novog tumačenja prava, kao ni potreba razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Razlozi o odbijanju tužbenog zahteva za naknadu štete po osnovu neovlašćenog korišćenja struje zasnovani su na primeni odgovarajućih odredaba materijalnog prava, a pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Ukazivanje u reviziji na sukob pravnih normi Zakona o energetici i Uredbe o uslovima isporuke i snabdevanja električnom energijom nije razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije i novo tumačenje prava imajući u vidu prelazne i završne odredbe navedenog zakona ( član 393. stav 2.), a o eventualnoj nesaglasnosti odredaba podzakonskog akta sa zakonom odlučuje Ustavni sud (normativna kontrola). Zbog toga, pozivanje na drugačije odluke ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav. Iz tih razloga, ni u slučaju prihvatanja izuzetne dozvoljenosti izjavljene revizije tužioca ne bi došlo do drugačijeg odlučivanja i povoljnijeg ishoda spora za tužioca.

Iz izvedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi odredbe člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 09.07.2018. godine. Vrednost predmeta spora je iznos od 104.807,92 dinara.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe u smislu odredbi člana 468. ZPP, to se radi o sporu male vrednosti u kojem protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija na osnovu odredbe člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić