Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa.

Po oceni Vrhovnog suda, nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011... 10/2023), za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj. U konkretnom slučaju ne postoji ni potreba za razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o pravu tuženog i obavezi tužilje na povraćaj troškova specijalizacije u slučaju da tužilja bez opravdanih razloga prekine specijalizaciju ili radni odnos za vreme trajanja specijalizacije, ili ne ispuni obaveze iz ugovora o upućivanju na specijalizaciju broj .. od 18.07.2011. godine, zaključenog između tužilje i tuženog Doma zdravlja „Kikinda“ iz Kikinde, s tim što je ugovoreno da je za neizvršavanje obaveza iz člana 4. tačka 6. ugovora, tužilja u obavezi da plati ugovornu kaznu sa zakonskom zateznom kamatom u dvostrukom iznosu svih troškova nastalih za period trajanja specijalizacije.

U periodu od 01.04.2011. godine do 16.01.2012. godine tužilja je specijalističku praksu obavila u Opštoj bolnici u Kikindi, na ... odeljenju, a u periodu od 16.01.2012. godine do 29.04.2015. godine u ... klinici „BB“ u Beogradu. U tom periodu tuženi je tužilji pored zarade isplaćivao i naknadu za odvojen život. Nakon završene specijalizacije tužilja je dana 30.04.2015. godine zaključila sa tuženim aneks ugovora o pravima, obavezama i odgovornostima, kojim je raspoređena na poslove specijaliste ... u Službi za zdravstvenu zaštitu ... . Na ovim poslovima tužilja je radila do 30.07.2020. godine, kada joj je prestao radni odnos na osnovu njene izjave o otkazu i doneto rešenja tužene od 28.07.2020. godine. Tužilja je kod tuženog nakon završetka specijalizacije radila 5 godina i 3 meseca.

Parnične stranke su dana 31.07.2020. godine zaključile Sporazum o vansudskom poravnanju, u kojem je u članu 1. konstatovano da visina ugovorne kazne za neispunjenje obaveza ostanka na radu kod poslodavca u dvostrukom periodu od vremena trajanja specijalizacije, prema evidencijama poslodavca, iznosi 3.546.365,24 dinara, te da je jednostranom izjavom volje zaposlenoj otkazan ugovor o radu pre isteka roka iz člana 4. ugovora o upućivanju na specijalizaciju. U članu 2. ovog Sporazuma navedeno je da su stranke postigle saglasnost volja, radi mirnog rešenja spora i da je zaposlena obavezana da do 31.08.2020. godine isplati iznos od 365.750,00 dinara, od toga na ime troškova specijalizacije 322.000,00 dinara i advokatskih troškova ovog sporazuma, kao i iznos od 1.441.182,60 dinara u 24 jednake mesečne rate počev od avgusta meseca pa svakog poslednjeg radnog dana u mesecu za tekući mesec, sve do isplate duga u celosti. Tužilja je dana 05.08.2020. godine na račun tuženog uplatila iznos od 332.000,00 dinara na ime troškova školarine i specijalističkih ispita, i iznos od 33.750,00 dinara na ime advokatskih troškova na ime sačinjenja sporazuma.

Nižestepeni sudovi su zaključili da tuženi po otkazivanju ugovora o radu od strane tužilje nije mogao tražiti povraćaj sredstava koja je tužilja ostvarila po osnovu zarade, kao neotuđivog prava zaposlenog, koje je zagarantovano Ustavom, kao ni po osnovu drugih primanja iz radnog odnosa, zbog čega su utvrđene ništavim odredbe člana 4. tačka 8. alineja prva i odredba člana 5. ugovora o upućivanju na specijalizaciju, kao i deo odredbe člana 2. Sporazuma o vansudskom poravnanju, jer su protivne prinudnim propisima iz člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite i razloge na kojima su zasnovane presude nižestepenih sudova, Vrhovni sud je stanovišta da su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev.

Posledice povrede obaveze iz ugovora o specijalizaciji nisu posebno regulisane Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, već je propisano da se prava, obaveze i odgovornosti u toku specijalizacije, regulišu ugovorom o specijalizaciji između zdravstvene ustanove i specijalizanta. U ovoj situaciji ugovorne strane su slobodnom voljom uredile svoj ugovorni odnos zaključenjem ugovora o specijalizaciji. Tužilji je bilo poznato da nakon specijalizacije preuzima obavezu da radi kod tuženog dvostruko više vremena od trajanja same specijalizacije, što ona nije učinila, zbog čega je i shodno članu 2. sporazuma, tuženom isplatila 365.750,00 dinara, od toga na ime troškova specijalizacije 322.000,00 dinara i na ime advokatskih troškova sačinjavanja sporazuma 33.750,00 dinara. Međutim tužilja nije u obavezi da tuženom izvrši povraćaj sredstava koja je ostvarila po osnovu zarade, kao neotuđivog prava zaposlenog, koje je zagarantovano članom 60. stav 4. Ustava, ni po osnovu drugih primanja iz radnog odnosa (naknada za odvojeni život ), kao ni ugovorne kazne, koja je institut obligacionog prava, a ne radnog prava, pa je propisivanje ugovorne kazne za slučaj neizvršavanja radne obaveze u dvostrukom trajanju u odnosu na trajanje specijalizacije, protivno odredbi člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Ovakva odluka u skladu je sa pravnim stavom Vrhovnog suda izraženom u više odluka ovoga suda, zbog čega nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici prihvati odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj.

Zato je na osnovu člana 404. Vrhovni sud odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 21.09.2020. godine, sa tužbenim zahtevom za utvrđenje ništavosti ugovora o upućivanju na specijalizaciju i sporazuma o vansudskom poravnanju, sa označenom vrednosti predmeta spora u tužbi od 10.000,00 dinara.

Kako se u konkretnom slučaju ne radi o radnom sporu iz člana 441. ZPP, već o imovinskopravnom sporu u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je našao da revizija u ovom delu nije dozvoljena.

Troškovi sastava odgovora na reviziju nisu bili potrebni (član 154 ZPP), zbog čega tužilji ovi troškovi po nalaženju Vrhovnog suda ne pripadaju.

Bez osnova je i zahtev tuženog za naknadu troškova sastava posebne revizije budući da sa revizijom nije uspeo, a saglasno odredbi člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća- sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić