Privredni apelacioni sud je doneo presudu 9Pž 2382/19 dana 28.09.2022. godine, kojom je I stavu izreke preinačio presudu Privrednog suda u Zrenjaninu P 124/2018 od 24.01.2019. godine u trećem i petom stavu tako što je odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da tužiocu isplati 38.466,66 evra sa kamatom obračunatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena počev od 10.12.2018. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja i obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 348.677,00 dinara i u II stavu izreke obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 140.533,18 dinara.

Protiv navedene drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju je izjavio tužilac, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

I tužilac i tuženi tražili su naknadu troškova revizijskog postupka. Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 ... 10/23 – dr Zakon) i zaključio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, te bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje revident opisno ukazuje. Povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tačka 12. ZPP, nisu dozvoljeni revizijski razlozi po odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku. Ne stoje navodi revizije da je drugostepeni sud pobijanu presudu doneo na podlozi činjeničnog stanja utvrđenog pogrešnom, nejasnom i kontradiktornom ocenom izvedenih dokaza, suprotno članu 8. ZPP, te da je i činjenično stanje pogrešno utvrđeno. Drugostepeni sud je pobijanu presudu doneo na osnovu činjeničnog stanja koga je utvrdio prvostepeni sud, pa ne stoje navodi revizije da je drugostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje ne upuštajući se u izvedene dokaze.

Drugostepeni sud je primenio materijalno pravo na činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda, koje je prihvatio, na osnovu čega je doneo pobijanu presudu koja je pravilna, za šta revizijski sud daje drugačije razloge.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 20.08.2014. godine između tužioca kao konsultanta i tuženog kao primaoca usluga je zaključen Ugovor o stalnom pružanju konsultantskih usluga. Članom 2. tog ugovora konsultant se obavezao da kontinuirano za vreme trajanja ugovora u ime i za račun primaoca usluga i po njegovom nalogu vrši poslove precizirane u tom članu. Članom 3. ugovora je predviđeno da za vršenje ugovorenih poslova konsultantu pripada paušalna naknada u iznosu od 30.000,00 mesečno bez PDV-a. Za sve poslove koji nisu obuhvaćeni stalnom konsultantskom uslugom, a vrše se radi što ažurnijeg i bržeg okončanja započetih poslova, konsultantu pripada nagrada po dogovoru sa primaocem usluga, ili, u slučaju bitnih analiza, kontrola ili projekata, na osnovu pojedinačnih ugovora koji bi naknadno bili zaključeni između ugovornih strana. Ugovor se zaključuje na neodređeno vreme. Parnične stranke su zaključile Aneks broj I Ugovora o stalnom pružanju konsultantskih usluga dana 08.09.2014. godine, kojim su izmenili odredbu člana 3. ugovora, na taj način što je dodat stav 3. kojim su se ugovorne strane saglasile da konsultant pored ugovorenih i navedenih poslova u najkraćem mogućem roku preduzme i sve neophodne aktivnosti kako bi u javnim knjigama, u listovima koji se vode u Službi za katastar nepokretnosti Nova Crnja pri RGZ SKN Republike Srbije za katastarsku opštinu Aleksandrovo, katastarsku opštinu Nova Crnja i katastarsku opštinu Molin, bio izvršen upis zemljišta koje je upisano kao zemljište u društvenoj svojini u svojinu tuženog, kao i da za okončanje navedenih aktivnosti konsultantu pripada nagrada u iznosu od 2% fer tržišne vrednosti upisanog zemljišta. Dodat je i stav 4. kojim je preciziran način obračuna i dospeće nagrade iz stava 3, koja će se isplatiti tužiocu za uspešno obavljeni posao preciziran u prethodnom stavu. Aneksom II od 27.12.2014. godine, parnične stranke su ugovorile novi iznos paušalne naknade, od 45.000,00 dinara mesečno. Tuženi je 15.09.2014. godine podneo Službi za katastar nepokretnosti Nova Crnja zahtev za upis nepokretnosti broj .., koji je sastavio zakonski zastupnik tužioca AA, kako bi se prevelo zemljište koje koristi tuženi iz društvene u zadružnu svojinu. Ovaj zahtev je odbijen prvostepenim rešenjem Službe za katastar nepokrenosti, protiv koga je tuženi izjavio žalbu koju je takođe sastavio zakonski zastupnik tužioca AA, a potom i više urgencija da bi se donela drugostepena odluka, jer drugostepeni organ nije odlučio u roku od 60 dana. Tuženi se nije odlučio da pokrene upravni spor zbog ćutanja uprave. Kod tuženog je pokrenut postupak privatizacije po Zakonu o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br. 38/01 ... 52/14), a nastavljen je po Zakonu o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br. 83/14) koji je stupio na snagu 13.08.2014. godine o čemu je Agencija za privatizaciju obavestila tuženog, a 29.09.2014. godine ga obavestila i o obavezama da dostavi podatke sa predlogom modela i metoda privatizacije i mera za pripremu i rasterećenje subjekta privatizacije. Utvrđeno je da se tuženi 11.09.2014. godine, obraćao Agenciji za privatizaciju sa zahtevom za povlačenje inicijative i obustavljanje postupka privatizacije, a da je postupak privatizacije bio u toku sve do stupanja na snagu Zakona o zadrugama („Službeni glasnik RS“ br. 112/15) dana 07.01.2016. godine, kojim danom se obustavljaju postupci privatizacije pokrenuti u zadrugama. Nakon stupanja na snagu Zakona o zadrugama tuženi je podneo zahtev za upis nepokretnosti broj .., koji je sastavio zastupnik tužioca sa tadašnjim sekretarom tuženog, po kome je Služba za katastar nepokretnosti Nova Crnja donela rešenje kojim dozvoljava u listu nepokretnosti broj .. KO ... upis zadružne svojine u korist tuženog na nepokretnosti upisanoj u tom listu nepokretnosti. Zatim je po zahtevu tuženog broj .. od 14.09.2016. godine, Služba za katastar nepokretnosti 12.10.2016. godine pravnosnažnim rešenjem dozvolila u listu nepokretnosti broj .. KO ... upis zadružne svojine u korist tuženog, i pravnosnažno rešenje 12.10.2016. godine, kojim dozvoljava upis zadružne svojine u korist tuženog na nepokretnosti upisane u listu nepokretnosti broj .. KO ... i po zahtevu tuženog za upis nepokretnosti broj .. od 26.10.2016. godine rešenje od 29.11.2016. godine, kojim se dozvoljava u listu nepokretnosti broj .. KO ... upis prava svojine u korist tuženog. Tuženi je raskinuo ugovor broj .. sa tužiocem dana 26.12.2016. godine, sa čim se tužilac saglasio. Nakon toga je tužilac ispostavio račun 10.05.2017. godine, broj 01/17 kojim je tuženog zadružio za iznos od 120.161 evra na ime nagrade za konsalting usluge – usluge upisa zadružne svojine u korist zadruge. Tuženi je dopisom od 07.06.2017. godine osporio račun kao neosnovan, navodeći da je tuženi izmirio sva dugovanja koja je imao prema tužiocu. Utvrđeno je da je tržišna vrednost poljoprivrednog zemljišta 5.796.993 evra po kursu na dan 10.05.2017. godine, kada je tužilac izdao račun broj 01/17, a 2% vrednosti nepokretnosti iznosi 14.276.475,00 dinara ili 115.940 evra.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prema kome je nove zahteve za upis, nakon povlačenja starih, sačinio direktor tužioca AA sa bivšim sekretarom tuženog BB, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi dužan da plati tužiocu iznos dinarske protivvrednosti 38.466,66 evra po osnovu prve dve rate ugovorene nagrade, od ukupno šest, za obavljanje poslova predviđenih odredbom člana 1. Aneksa broj I od 08.09.2014. godine, koje su dospele za naplatu, a po računu broj 01/17 od 10.05.2017. godine. Prvostepeni sud smatra da je tužilac izvršio svoje obaveze iz te ugovorne odredbe time što je sastavio zahtev za upis nepokretnosti broj .. od 15.09.2014. godine, žalbu na rešenje kojim je Služba za katastar nepokretnosti odbila taj zahtev za upis, što je pisao brojne urgencije jer po žalbi nije postupano, zatim povukao zahtev za upis nepokretnosti broj .. od 15.09.2014. godine, nakon čega je zajedno sa sekretarom tuženog sastavio novi zahtev za upis nepokretnosti. Uporedo, tužilac je inicirao sastanke u Agenciji za privatizaciju povodom poslova privatizacije tuženog, kao i više sastanaka pri Ministarstvu privrede koji su se svi odnosili na obustavu postupka privatizacije tuženog, što je preduzeo u sklopu ostalih ugovorenih konsultantskih usluga. Zaključuje da je tužilac preduzeo sve potrebne aktivnosti radi prevoda nepokretnosti iz društvene u zadružnu svojinu, pri čemu smatra da sud nije nadležan da odlučuje da li je zadružna svojina mogla biti upisana po prvom zahtevu za upis prema tada važećim propisima. Utvrđuje da je tužilac preduzeo sve neophodne aktivnosti kako bi došlo do upis prava svojine za tražene nepokretnosti.

Drugostepeni sud je na osnovu iznetog utvrđenog činjeničnog stanja odbio tužbeni zahtev, jer je zaključio da je na osnovu odredaba Zakona o zadrugama („Službeni list SRJ“ br. 41/96 i 12/98, „Službeni glasnik RS“ br. 101/2005 i 34/2006) koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora i aneksa ugovora među parničnim strankama, predmet obaveze tužioca ugovoren članom 3. stav 3. ugovora, odnosno aneksom I tog ugovora - nemoguć i nedopušten, zato što je bilo propisano članom 49a. pomenutog zakona da zadruga koja koristi imovinu koja je evidentirana kao društvena svojina, odnosno društveni kapital, ne može bez prethodne saglasnosti agencije nadležne za poslove privatizacije da donosi odluke o raspolaganju tom imovinom i da su odluke donete suprotno tome ništave, odnosno prevođenje društvene u druge oblike svojine nije bilo dozvoljeno osim u postupku privatizacije. Zato smatra da nije moguće punovažno ugovoriti da će biti izvršen upis u katastar nepokretnosti suprotno zakonom propisanim uslovima. Ili, pretvaranje društvene svojine u druge oblike svojine bilo je moguće samo u postupku propisanom Zakonom o privatizaciji, pa je ugovaranjem usluga kojima bi tužilac izdejstvovao upis u katastar zemljišta u drušvenoj svojini kao zemljište u zadružnoj svojini bez sprovođenja postupka privatizacije – nedopušteno, te se radi o ništavoj odredbi ugovora. Suština je da bi u vreme zaključenja ugovora među parničnim strankama upis u katastar pretvaranja drušvene svojine u neki drugi oblik svojine van postupka propisanog Zakonom o privatizaciji bio suprotan tom zakonu, odnosno prinudnim propisima. Sa druge strane, urgencije koje preduzimao zakonski zastupnik tužioca ne daju pravo tužiocu na traženu naknadu, jer spadaju u usluge koje su obuhvaćene ugovornom obavezom iz člana 2. ugovora, za koje je tuženi nesporno ispunio obaveze prema tužiocu.

Vrhovni sud nalazi da je odluka drugostepenog suda pravilna iz drugih razloga.

Ne proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja da su parnične stranke ugovorile da tužilac sprovede promenu oblika svojine na nepokretnostima iz društvene svojine u svojinu tuženog, konkretno zadružnu svojinu, mimo zakonom predviđenih mogućnosti. Drugostepeni sud je pravilno zaključio da po svojoj prirodi ugovorene obaveze tužioca predstavljaju obligaciju cilja, ali kako je ugovoren taj cilj, ne proizilazi da je namera ugovornih strana bila da se ostvari mimo zakonskih uslova. Međutim, iz utvrđenja o poslovima koje je preduzeo tužilac ne proizlazi da je on ostvario ugovoreni cilj među parničnim strankama.

Prema svojoj pravnoj prirodi, ugovor koji su parnične stranke zaključile, u relevantnom delu, je ugovor o nalogu. Prema odredbi člana 749. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o nalogu obavezuje se nalogoprimac prema nalogodavcu da za njegov račun preduzme određene poslove i istovremeno se nalogoprimac ovlašćuje na preduzimanje tih poslova. U ovom slučaju tužilac se obavezao da za račun tuženog preduzme radnje kojima će se ostvariti upis poljoprivrednog zemljišta na ime tuženog kao titulara svojine. Pravilno je drugostepeni sud zaključio da se radi o obligaciji cilja, s obzirom i da je ugovoreno da tužilac stiče pravo na naknadu po upisu, odnosno po uspešno obavljenom poslu. Prema odredbi člana 754. Zakona o obligacionim odnosima, o izvršenom poslu nalogoprimac je dužan položiti račun. Iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da je tužilac preduzeo poslove u svoje ime, a za račun tuženog, što poslovi naloga podrazumevaju. Naprotiv, proizlazi da je do upisa zadružne svojine na nepokretnostima došlo po zahtevima koje je podneo tuženi, nakon stupanja na snagu Zakona o zadrugama („Sl. glasnik“ 112/2015) u 2016. godini, koje zahteve je sačinio zastupnik tužioca uz pomoć sekretara tuženog. Ove radnje zastupnika tužioca po shvatanju Vrhovnog suda ne mogu se smatrati izvršenjem naloga, odnosno poslova koji su rezultirali prevođenjem nepokretnosti iz društvene svojine i upisom u svojinu tuženog, posebno ne u uslovima u kojima su ugovorene obaveze tužioca. Prema odredbama člana 108. i 111. Zakona o zadrugama („Sl. glasnik“ 112/2015), upis zadružne svojine na objektima i zemljištu koji su na dan stupanja na snagu ovog zakona upisani kao društvena svojina ili javna svojina, u javni registar o nepokretnostima i pravima na njima, a na kojima u skladu sa čl. 108, ( i 109. i 110.) ovog zakona, određeno pravo polažu zadruge ili zadružni savezi, vrši se na osnovu zahteva zadruge za upis zadružne svojine. Dakle, učešće u sastavljanju zakonom predviđenih zahteva za upis zadružne svojine na nepokretnostima za koje je to zakonom utvrđeno, ne može se smatrati izvršenjem naloga ugovorenog u drugačijim zakonskim uslovima, i svakako ne aktivnostima potrebnim radi prevođenja nepokretnosti iz društvene svojine u svojinu tuženog. Osim toga, tužilac nije položio račun tuženom u smislu odredbe člana 754. Zakona o obligacionim odnosima o izvršenom poslu. I u reviziji tužilac ne određuje poslove koje je preduzeo, a koji bi se mogli smatrati takvim da su rezultirali prevođenjem nepokretnosti iz društvene svojine u svojinu tuženog. U tom smislu, neosnovani su navodi revizije da drugostepeni sud nije utvrdio koji poslovi su predmet člana 2. Ugovora, te nisu obuhvaćeni ovde izvršenim poslovima i članom 3. stav 3. Ugovora, jer je na tužiocu bilo da dokaže koje poslove je preduzeo, i o njima položio račun tužiocu, koji su rezultirali prevođenjem društvene svojine na nepokretnostima u svojinu tuženog. Revizijski sud smatra pravilnom ocenu drugostepenog suda da se angažovanje tužioca na donošenju zakona ne može smatrati izvršenjem ugovorenog naloga radi prevođenja društvene svojine na nepokretnostima u svojinu tuženog.

To su razlozi zbog kojih Vrhovni sud, primenom materijalnog prava na koji je ukazano, smatra neosnovanom reviziju tužioca, te je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, jer, tužilac nije uspeo sa revizijom, a odgovor na reviziju nije procesna radnja potrebna za odlučivanje o reviziji, primenom člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić