Privredni apelacioni sud je doneo presudu 4Pž 4168/20 dana 23.09.2021. godine kojom je odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Valjevu P 14/20 od 10.07.2020. godine kojom je odbijen precizirani tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže da tužiocu plati na ime naknade materijalne štete iznos od 20.783.358,73 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.08.2015. godine do isplate, kao neosnovan i obavezan tužilac da tuženom na ime naknade parničnih troškova plati iznos od 470.516,00 dinara. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene drugostepene presude je blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio tužilac, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011...18/2020) i zaključio da je revizija delimično osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, te bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koju revizijom ukazuje tužilac, s obzirom da se odredbe Zakona o parničnom postupku o teretu dokazivanja i slobodnoj oceni dokaza tiču postupanja prvostepenog suda, koji je utvrdio činjenično stanje na kome su presude zasnovane, te nije dozvoljen revizijski razlog po odredbama člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tužioca je delimično osnovana, u odnosu na pravnosnažnu odluku o glavnom zahtevu i pripadajućim zakonskim zateznim kamatama, jer je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja odluka delom doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, došlo je do uginuća živine na farmi tužioca, u noći između 11.12. i 12.12.2014. godine, usled toplotnog udara do koga je došlo zbog prestanka rada ventilacije, što je posledica nestanka električne energije. Prilikom izdavanja odobrenja tužiocu za priključak na distributivni sistem, 2010. godine, kao uslov tuženi je naveo da tužilac ugradi dizel električni agregat za napajanje električnih trošila koja, u slučaju kvara na elektroenergetskim objektima isporučioca, ne smeju ostati bez električne energije, obezbedi automatikom agregata da mreža u agregat direktno ili preko instalacija potrošača ne dođu u električnu vezu. U konkretnom slučaju, došlo je do kvara na unutrašnjim instalacijama tužioca. Prvostepeni sud nije prihvatio kao siguran, uverljiv i pouzdan nalaz veštaka u pogledu činjenice šta je uzrok pregorevanja opreme električnih instalacija tužioca. Naime, u nalazu datom u postupku obezbeđenja dokaza, veštak je naveo da ne može izvesti nikakav zaključak. Zatim, u osnovnom nalazu navodi da bi prenapon mogao biti uzrok u situaciji da se događaj desio 12.12.2014. godine prilikom izvođenja radova na dalekovodu od strane tuženog, dok se ne izjašnjava konkretno u pogledu događaja u noći između 11. i 12.12.2014. godine. U dopunskom nalazu naveo je da se nije bavio pitanjem da li nepropisno izveden priključak u TS može biti uzrok stradanja opreme. U iskazima datim na ročištima, veštak je izjavio da je osnovni uzrok havarije kod tužioca prenapon, do koga može doći iz više razloga, pa sudovi zaključuju da je u konkretnom slučaju razlog zbog koga je došlo do prenapona neutvrđen. Na osnovu utvrđenja da u spornom periodu nije prijavljen nijedan slučaj pregorevanja uređaja, da čak ni tužilac nije prijavio tuženom niti nestanak struje, niti kvar na svojim instalacijama, a popravku je izvršio sam, zatim da je tužilac izjavio da je pre odlaska na spavanje u noći 11.12. do 12.12.2014. godine stanje bilo normalno, agregat je ostao da radi, da bi u toku noći prestao da radi zbog čega je došlo do gušenja živine, i da tužilac nije imao dežurnog radnika, da je usled pregorevanja opreme kojom se upravlja start agregata onemogućeno uključenje agregata u automatskom radu i agregata u ručnom radu, ali da je sam tužilac istog dana upalio ručni agregat i to pre nego što je osposobljena glavna sklopka, i pre popravke koja je vršena 13. i 14.12.2014. godine, prvostepeni sud zaključuje da je tužilac mogao da osposobi ručni agregat i tokom noći da je imao dežurnog radnika koji bi nadgledao farmu. Time bi se sprečio nastanak štete – uginuće živine. Prema nalazu veštaka Miroslava Blagojevića koji je prvostepeni sud prihvatio, utvrđeno je da je direktna šteta nastala usled uginuća kokošaka u iznosu od 20.783.358,73 dinara. Prvostepeni sud smatra da je tužilac propustio da postupa posebnom pažnjom kada je reč o obezbeđenju uslova za uzgoj živine i da obezbedi alternativni izvor napajanja i neprekidan nadzor, naročito što je opštepoznata činjenica da u seoskom području dolazi do čestog prekida u snabdevanju električnom energijom, i da tuženi ne može biti odgovoran za radnje koje je propustio sam tužilac u obavljanju svoje delatnosti.

Drugostepeni sud prihvata zaključke prvostepenog suda. Rezimira da je tačno da je pokretanje agregata u objektu tužioca, u automatskom i u ručnom radu, vezano za elektroopremu kojom se upravlja agregatom, kao i za opremu gde je smešten alarmni sistem, ali da nije dokazano da je uzrok stradanja te opreme prenapon, niti kratki spoj zbog neadekvatnog priključenja tužiočeve elektroinstalacije, te da delatnost tuženog nije uzrok štete u vidu uginuća živine tužioca. Nije dokazano da je uzrok kvara na unutrašnjoj instalaciji tužioca u radnjama tuženog. Tužilac nije blagovremeno aktivirao ručni agregat, a mogao ga je aktivirati i ranije, čim je došlo do prekida u snabdevanju električnom energijom, te je za samu štetu odgovoran sam tužilac. Tužilac nije obezbedio alternativni izvor za rad ventilacije, što je bio dužan shodno rešenju tuženog od 16.07.2010. godine.

To su razlozi zbog kojih nižestepeni sudovi odbijaju tužbeni zahtev.

Međutim, odluka o odbijaju tužbenog zahteva u celosti, doneta je pogrešnom primenom odredbe člana 173. Zakona o obligacionim odnosima, na koju se i nižestepeni sudovi pozivaju. Odredbom člana 173. Zakona o obligacionim odnosima određeno je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. U konkretnom slučaju došlo je do kvara na unutrašnjoj elektroinstalaciji u objektu tužioca, tačnije pregorevanja opreme električnih instalacija tužioca. Posledica pregorevanja opreme je nestanak električne energije u objektu tužioca. Oprema tužioca je priključena na distributivni sistem kojim upravlja tuženi, po uslovima koje je propisao tuženi rešenjem od 16.07.2010. godine. Distribuiranje električne energije dalekovodima u uslovima kada dolazi do čestog prekida u snabdevanju električnom energijom, može se smatrati opasnom delatnošću, pa tako i distribuirana električna energija opasnom stvari, u smislu odredbe člana 173. Zakona o obligacionim odnosima. Time, šteta u vidu pregorevanja opreme električnih instalacija tužioca, priključenih na distributivni sistem tuženog, se smatra da potiče od te opasne delatnosti i opasne stvari tuženog, pa bez obzira da li je konkretan uzrok u prenaponu ili u načinu na koji je izveden priključak tužioca na distributivni sistem tuženog. Bitno je da nije dokazano da je drugi uzrok kvara na instalacijama tužioca, izvan distributivnog sistema i električne energije koju je isporučivao tuženi, odnosno bitno je da nije dokazano da distributivan sistem tuženog i električna energija koju je isporučivao nisu uzrok oštećenja tužiočevih unutrašnjih instalacija.

Prema odredbi člana 174. Zakona o obligacionim odnosima za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi. Dakle, za štetu nastalu kvarom na unutrašnjim instalacijama tužioca kod pretpostavke uzročnosti koja nije oborena odgovara tuženi kao imalac distributivnog sistema i električne energije koja je kroz taj distributivni sistem isporučivana do unutrašnje instalacije tužioca.

Ispunjenost uslova za priključenje na distributivnu mrežu je odredio sam tuženi, pa kod činjenice da tužilac jeste bio priključen na distributivni sistem tuženog, proizilazi da je takvo priključenje odobrio tuženi.

Utvrđeno je da je usled pregovaranja opreme električnih instalacija tužioca došlo do nestanka električne energije u objektu tužioca i prestanka rada ventilacije, zbog čega je došlo do uginuća živine u objektu tužioca. Nižestepeni sudovi su odluku o odbijanju tužbenog zahteva za naknadu štete u vidu uginuća živine na farmi tužioca u noći između 11.12. i 12.12.2014. godine zasnovali na zaključku da je na tužiocu bilo da blagovremeno aktivira agregat, kao supsidijerni izvor snabdevanja električnom energijom, iako je pokretanje agregata i u automatskom i u ručnom radu vezano za elektroopremu kojom se upravlja agregatom, kao i za opremu gde je smešten alarmni sistem, i na zaključku da je to tužilac mogao da učini čim je došlo do prekida u snabdevanju električnom energijom, koji zaključak izvode iz iskaza tužioca da je aktivirao agregat pre nego što je otklonio kvarove na izgoreloj opremi, čak istog dana. Zaključak je da je tužilac propustio da preduzme sve potrebne mere radi obezbeđenja da dođe do uključenja agregata i odgovarajuće ventilacije u njegovoj farmi, na šta je bio obavezan i po rešenju tuženog o odobrenju za priključenja na elektromrežu od 16.07.2010. godine.

Revizijski sud nalazi da je na opisani način uzrok nastale štete u pregorevanju električne instalacije koja je u vezi sa distribucijom električne energije od strane tuženog, ali i u propustima tužioca.

Prema odredbi člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

Revizijski sud ocenjuje da u okolnosti da tužilac nije blagovremeno aktivirao ručni agregat, a uslovima tuženog je bio obavezan da ugradi dizel električni agregat za napajanje električnih trošila koja, u slučaju kvara na elektroenergetskim objektima isporučioca, ne smeju ostati bez električne energije, i da obezbedi automatikom agregata da mreža i agregat direktno ili preko instalacija potrošača ne dođu u električnu vezu, stoji osnov odgovornosti tužioca za nastanak štete.

Kod takvog stanja stvari, kada nije dokazano da je uzrok pregorevanja instalacije van veze sa distributivnim sistemom tužioca i isporukom električne energije u instalacije tužioca, ali je dokazano i to da bi tužilac mogao blagovremeno i efikasno aktivirati alternativni sistem napajanja električnom energijom i pored pregorevanja opreme kojom se upravlja start agregata u ručnom radu, tako da spreči uginuće živine, da je za to obezbedio potrebne uslove, stoji odgovornost i tužioca i tuženog za štetnu posledicu.

Odgovornost tuženog zasnovana je i na odredbi člana 135. Zakona o energetici („Službeni glasnik RS“ br.145/2014), kojim je propisano da je operator distributivnog sistema električne energije odgovaran za siguran, pouzdan i bezbedan rad distributivnog sistema i kvalitet isporuke električne energije, izgradnju priključka korisnika distributivnog sistema i utvrđivanje tehničko tehnoloških uslova za priključenje i povezivanje elektroenergetskih objekata, uređaja i postrojenja u jedinstven sistem. Prema toj odredbi, odgovornost tuženog je i za kvalitet električne energije u uslovima čestog prekida u snabdevanju električnom energijom i za izgradnju priključka korisnika distributivnog sistema, u uslovima kada postoji sumnja na ispravnost i stanje izvedenog priključka u trafo stanici na koju je priključen tužilac, i za utvrđivanje tehničko tehnoloških uslova za priključenje i povezivanje objekta tužioca za distributivni sistem. Odgovornost tužioca je zasnovana na propuštanju da obezbedi propisane i potrebne uslove za alternativno napajanje i rad ventilacione instalacije i njeno blagovremeno uključenje, u smislu navedene odredbe člana 192. ZOO. Stoga je zaključak da su parnične stranke podjednako odgovorne za nastalu štetu.

Kod iznetog zaključka i utvrđene činjenice o visini nastale štete zbog uginuća živine od strane prvostepenog suda u iznosu od 20.783.358,73 dinara, preinačene su presude, na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi materijalnu štetu u polovini, odnosno u iznosu od 10.396.679,36 dianra, sa zakonskom zateznom kamatom od dana prvostepenog presuđenja 10.07.2020. godine do isplate po odredbi člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Odluka o odbijanju tužbenog zahteva za iznos do traženog od 20.783.358,73 dinara sa zakonskim zateznim kamatama i za zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos na ime naknade materijalne štete za period od 28.08.2015. godine do 10.07.2020. godine, pravilna je, kod iznetog zaključka o doprinosu za nastanak štete i jer se prema odredbi člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima visina naknade štete određuje prema cenama u vreme presuđenja, pa nema osnova za dosuđenje zatezne kamate na isti iznos za period pre presuđenja. U odnosu na to presuđenje odbijena je revizija, kao neosnovana, primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Odluka o troškovima celog postupka doneta je primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na osnovu opredeljenog zahteva tužioca, prema uspehu u parnici, po odredbama člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, važeće Advokatske Tarife i Zakona o sudskim taksama, tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove celog postupka, i to polovinu iznosa koji bi tužiocu pripao da je u celosti uspeo u sporu. Tužiocu bi pripali iznosi od po 37.500,00 dinara za sastav tužbe i podnesaka od 03.08.2016., 14.11.2016., za sastav žalbe 60.000,00 dinara, po 39.000,00 dinara za pristup na ročišta održana 12.01.2016.,23.02.2016., 31.03.2016., 05.07.2016., 26.07.2016., 15.09.2016., 01.11.2016., 01.12.2016., 21.02.2017., 16.03.2017., 25.04.2017., 30.05.2017., 18.02.2020., 10.07.2020., 20.250,00 dinara za pristup na ročište 07.06.2016., koje nije održano, na ime troškova veštačenja 20.000,00 dinara i 24.000,00 dinara, na ime troškova sudskih taksi za tužbu 354.297,00 dinara, za taksu za žalbu na prvostepenu presudu 353.517,00 dinara, ukupno 1.430.564,00 dinara. Polovina tog iznosa je 715.282,00 dinara, te je na isplatu tog iznosa obavezan tuženi, kao na adekvatnu naknadu troškova postupka tužiocu.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić