Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž 2272/22 od 20.10.2022. godine, odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Višeg suda u Novom Sadu P 36/20 od 10.06.2022. godine u pobijanom usvajajućem delu i u delu odluke o troškovima postupka (stav 1, 2, 3. i 5. izreke) i odbio zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude je blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio tuženi, kojom pobija presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Pobijana presuda doneta je bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/2023 – dr. zakon) na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tačka 12. ZPP, što nije dozvoljen revizijski razlog po odredbama člana 407. Zakona o parničnom postupku. U ovoj parnici revizijom se ne može pobijati utvrđeno činjenično stanje, prema odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Somboru P 514/2015 od 04.04.2017. godine je utvrđeno da je tužilac vlasnik nepokretnosti upisanih u LN br .. KO ..., par. br. .., .., .., .., .., .., ..., .., .., .., .., .., .. i .., ukupne površine 133 ha 29 a 34 m2. Zapisnikom Republičke poljoprivredne komisije od 18.04.2016. godine, konstatovano da je tužilac bez pravnog osnova obradio 127,3766 ha poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Tužilac je 27.04.2016. godine podneo prijavu korišćenja zemljišta u državnoj svojini bez pravnog osnova, u kojoj je naveo da je korisnik poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini i kao takav upisan u LN br .. KO ..., ukupne površine 133 ha 29 a 34 m2 i pozvao je nadležni organ da pristupi zaključenju vansudskog poravnanja o isplati naknade za korišćenje tog zemljišta. Tom prijavom je obavestio nadležni organ i da je pred Privrednim sudom u Somboru u toku postupak radi utvrđenja prava svojine tužioca na istim parcelama. Tužilac i tuženi su zaključili 07.07.2016. godine vansudsko poravnanje pod broj 320-11-5246/1/2016-14 kojim rešavaju pitanje naknade za bespravno korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini za agroekonomsku 2015./2016. godinu, u površini od 127,3766 ha. Određena je visina naknade za bespravno korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini na iznos od 24.379,88 evra što obračunato po srednjem kursu NBS na dan plaćanja iznosi 3.006.658,50 dinara, što je tužilac i platio 21.06.2016. godine. Iste ugovorne strane su 30.10.2017. godine, zaključile ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini pod brojem 320-11-1761/191-217-14 za parcele broj .., .., .., .., .., .., .., .., .. i .., dakle za parcele za koje je utvrđeno navedenom pravnosnažnom presudom da su svojina tužioca. Zemljište je dato u zakup na period od godinu dana, za agroekonomsku 2017./2018. godinu i određena je zakupnina u iznosu od 31.249,27 evra i konstatovano da je tužilac, zakupac, dana 06.10.2017. godine isplatio zakupninu u iznosu od 3.724.079,00 dinara, kao protivvrednost ugovorenog iznosa zakupnine u evrima. Istog dana su iste ugovorne strane zaključile i ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini broj 320-11-1761/190-2017-14 upisanog u list nepokretnosti .., parc. br. .. i .., za agroekonomsku godinu 2017./2018. za zakupninu u iznosu od 31.723,55 evra što je zakupac platio u dinarskoj protivvrednosti od 3.750.610,00 dinara dana 06.10.2017. godine. U agroekonomskoj godini 2016./2017. je tuženi deo predmetnih parcela izdao u zakup trećim licima za utvrđeni iznos zakupnine. U agroekonomskoj 2016./2017. godinu tužilac nije bio u posedu predmetnog zemljišta. Tržišna vrednost zakupnine poljoprivrednog zemljišta upisanog u list nepokretnosti broj .. KO ... površine 133 ha 29 a 34 m2, za agroekonomsku 2016./2017. godinu je iznosila na dan 01.11.2016. godine 9.626.801,40 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su utvrdili ništavost vansudskog poravnanja zaključenog među strankama 07.07.2016. godine i ugovora o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini zaključen dana 30.10.2017. godine pod brojem 320-11-1761/190-2017-14, na koje se odnosi tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti, ali i ništavost ugovora o zakupu broj 320-11-161/191- 2017-14 od 30.10.2017. godine, čiju punovažnost su cenili kao prethodno pravno pitanje, na osnovu zaključka da su ti ugovori zaključeni od strane tuženog suprotno načelu propisanom članom 12. Zakona o obligacionim odnosima, što ih čini ništavim u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer su protivni prinudnim propisima i dobrim običajima. Naime, sudovi polaze od okolnosti da je od strane AD „7. juli“ Sirig, Agencije za privatizaciju i GP „Graditelj NS“ DOO Novi Sad zaključen 08.10.2015. godine ugovor o prodaji kapitala AD „7. juli“ Sirig, čiji predmet je bila prodaja akcija u vlasništvu Agencije za privatizaciju, čemu je prethodila procena vrednosti kapitala AD „7. juli“ Sirig kao subjekta privatizacije, u kojoj je procenjena i vrednost zemljišta upisanog u LN br .. KO ... površine 133,2934 ha, povodom kog zemljišta je i vođen postupak pred Privrednim sudom u Somboru u kom je utvrđeno pravo svojine tužioca. Dakle, zemljište je bilo iskazano, procenjeno i naplaćeno kroz kupoprodajnu cenu koju je kupac subjekta privatizaciji isplatio, pa je svojinskom transformacijom došlo do pretvaranja društvene i javne svojine u privatnu, čime je AD „7. juli“ stekao valjani pravni osnov za upis prava vlasništva na istim nepokretnostima. Tužilac je bio primoran, da bi ostao u posedu zemljišta, da zaključi poravnanje za agroekonomsku 2015./2016. godinu i ugovor o zakupu za 2017./2018. godinu, dok je tuženi raspolagao zemljištem za koje je znao ili morao znati da je prodato u postupku privatizacije i da tim zemljištem ne može raspolagati.

Vrhovni sud ocenjuje da je zaključak o ništavosti predmetnih pravnih poslova pravilan, protivno razlozima revizije, zato što je ovim ugovorima nedostajao osnov u smislu člana 52. Zakona o obligacionim odnosima, budući da su ugovorne strane sporazumevale o zakupnini koju tužilac treba da plati kao zakupac onog poljoprivrednog zemljišta čiji je vlasnik, te je imao pravo da zemljište drži i koristi, po odredbi člana 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Neosnovani su navodi revizije o primeni materijalnog prava, Zakona o poljoprivrednom zemljiptu prema kome zemljištem u državnoj svojini upravlja i raspolaže država, kod činjenice da je pravo svojine tužioca na zemljištu među parničnim strankama raspravljeno pravnosnažnom presudom Privrednog suda u u Somboru u postupku P 514/2015. Presuda kojom je utvrđeno pravo svojne tužioca nema konstitutivno dejstvo, kako to revident smatra, nije njome zasnovano pravo svojine tužioca, već je raspravljeno sporno pitanje svojine, na temelju činjenica o postupku privatizacije u kome je zaključen Ugovor o prodaji kapitala tužioca od 08.10.2015. godine. Zaključak nižestepenih sudova o nesavesnosti tuženog je pravilan, na temelju činjenice da je Agencija za privatizaciju, koja je javna služba osnovana zakonom od strane tuženog da obavlja delatnost posredovanja u prodaji javnog i društvenog kapitala sprovela i kontrolisala postupak privatizacije tužioca, te je morala znati šta je predmet procene kapitala koji se prodaje. Time je i tuženi upoznat sa time šta je činilo kapital koji je bio predmet prodaje u privatizaciji tužioca, zbog čega stanje upisa u javne knjige nije bilo od odlučujućeg značaja za savesnost tuženog pri držanju i korišćenju zemljišta. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je zemljište agroekonomske godine 2015./2016. i 2017./2018. godinu izdao na korišćenje ovde tužiocu, a 2016./2017. godine je isključivo tuženi imao posed nad zemljištem, odnosno tužilac nije bio u posedu. Prema tako utvrđenom činjeničnom stanju i utvrđenju da su zaključeni ugovori ništavi, tuženi je u obavezi da tužiocu vrati ono što je primio od tužioca na ime ispunjenja ništavih ugovora – iznos od 3.006.658,50 dinara i iznos od 7.504.680,00 dinara. To je posledica određena odredbom člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora. Kako takva obaveza ugovornih stana nastupa utvrđenjem ništavosti ugovora, to i zakonska zatezna kamata na iznos koji se vraća drugoj ugovornoj strani pripada od utvrđenja ništavosti, dakle od dana donošenja prvostepene presude. U tom smislu je revizija delimično osnovana i primenom materijalnog prava, na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku preinačena je drugostepena i prvostepena presuda i odbijen je zahtev za zakonske zatezne kamate na navedene iznose do dana donošenja prvostepene presude.

Tuženi je u obavezi da tužiocu isplati naknadu za korišćenje tužiočevog zemljišta u agroekonomskoj godini 2016./2017, u visini koju su utvrdili nižestepeni sudovi kao tržišnu cenu, koju visinu tuženi pobija revizijom. Razlozi su irelevantni zato što se utvrđeno činjenično stanje ne može pobijati revizijom. Osnov obaveze tuženog je u odredbi člana 38. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer kao nesavestan držalac tužiočevih nepokretnosti nije oslobođen plaćanja naknade za korišćenje. Tužilac je tuženog pozvao na isplatu iznosa na ime naknade za korišćenje tužiočevog zemljišta, od 9.626.801,40 dinara, podnošenjem tužbe. Od tada je tuženi u docnji sa ispunjenjem obaveze i duguje zakonsku zateznu kamatu, po odredbi člana 324. stav 2. i člana 277. stav 1. ZOO. Stoga je i u ovom delu preinačena drugostepena i prvostepena presuda i odbijen zahtev za zakonske zatezne kamate na iznos od 9.626. 801,40 dinara do dana podnošenja tužbe, po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

U preostalom delu, prema navedenim razlozima, revizija tuženog je neosnovana, te je odbijena po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku. Preinačenje nije bilo od značaja za odluku o troškovima postupka, jer se ne tiče odluke o glavnoj stvari, te je odbijen zahtev revidenta za naknadu troškova postupka po reviziji, primenom odredbe člana 153. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić