OBAVEZUJU SE tužioci da tuženom naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 39.761,40 dinara u roku od osam dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu, poslovni broj P1 917/2021 od 16. decembra 2021. godine, obavezan je tuženi da tužiocima AA i BB isplati mesečno utvrđene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate na ime naknade štete za neisplaćeni topli obrok i regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.03.2018. godine do 24.05.2018. godine.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 856/22 od 02.03.2022. godine odbijena je žalba i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 917/21 od 16.12.2021. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu primene Kolektivnog ugovora za akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd („Službeni glasnik Železnica Srbije“ od 24.05.2018. godine), na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), u daljem tekstu: ZPP, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u periodu od 01.03.2018. godine do 24.05.2018. godine bili u radnom odnosu kod tuženog koji je nastao na osnovu statusne promene AD „Železnice Srbije“ Beograd – izdvajanje uz osnivanje novih privrednih društava. U spornom periodu (do 24.05.2018. godine), tuženi je primenjivao opšte akte (kolektivne ugovore svog pravnog prethodnika AD „Železnica Srbije“ kojima je bilo predviđeno da je u vrednosti jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, pri čemu nije navedena vrednost naknade za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa na jedan radni čas, niti su oni iskazani u procentu. Tuženi je doneo nov Kolektivni ugovor od 24.05.2018. godine, koji je stupio na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Sl. glasniku RS“, osim odredaba koje se odnose na obračun i isplatu zarade i drugih primanja zaposlenih po kojima se isti primenjuje počev od isplate zarade za mesec mart 2018. godine. Tuženi je tužiocima za sporni period od 01.03.2018. do 24.05.2018. godine obračunao i isplatio naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa odredbama Kolektivnog ugovora tuženog iz 2018. godine. Visina razlike između isplaćenih i pripadajućih iznosa naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora tužilaca za sporni period utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke i iznosi kao u izreci prvostepene presude.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da se visina predmetnih naknada za sporni period ne može utvrditi primenom Kolektivnog ugovora tuženog iz 2018. godine, jer je Ustavom Republike Srbije, u članu 197, između ostalog, zabranjeno povratno dejstvo opštih akata, pa ne postoji mogućnost retroaktivne primene Kolektivnog ugovora tuženog u periodu kada on nije bio donet, a to je sporni period. Zbog toga su tuženog obavezali da tužiocima isplati razliku za oba vida naknade, sa pripadajućom kamatom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbama člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Visina troškova iz stava 1. tačka 5) ovog člana mora biti izražena u novcu (stav 2).

Na osnovu odredbe člana 105. stav 3. Zakona o radu, pod zaradom u smislu stava 1. tog člana, smatraju se sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4) i 5), člana 118. tač. 1) do 4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. tog zakona. Pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora predviđeno je u članu 118. stav 1. tač. 5) i 6), pa i primanja po tom osnovu spadaju u zaradu.

Kolektivni ugovor za Akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd od 24.05.2018. godine, u odredbi člana 94, propisuje naknadu troškova za ishranu u toku rada, a u odredbi člana 95. naknadu troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Saglasno odredbi člana 153, ovaj Kolektivni ugovor je stupio na snagu narednog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku „Železnice Srbije“, a njegove odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih, primenjuju se počev od zarade za mart 2018. godine.

U konkretnom slučaju, tužiocima je naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.03.2018. do 24.05.2018. godine isplaćena na osnovu Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine, koji je predvideo da se njegove odredbe odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih počev od zarade za mart 2018. godine. Pošto se pod zaradom smatra naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da je tuženi, kao poslodavac, ispunio svoju zakonsku obavezu prema tužiocima, kao zaposlenima, pa tužioci neosnovano traže isplatu razlike između tih iznosa i iznosa koji bi im pripadali na osnovu prethodnog Kolektivnog ugovora koji je bio u primeni kod pravnog prethodnika tuženog.

Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio stanovište nižestepenih sudova da se visina naknade koja pripada tužiocima na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu nije mogla utvrđivati primenom Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine, uz obrazloženje da je u pitanju retroaktivna primena opšteg akta koja je suprotna izričitoj zabrani iz člana 197. Ustava Republike Srbije. Naime, u uslovima centralizovane ustavne kontrole u našoj zemlji, redovni sudovi ne raspolažu ovlašćenjem kontrole ustavnosti opštih akata, jer je ta kontrola, saglasno odredbama člana 167. stav 1. Ustava, u isključivoj nadležnosti Ustavnog suda. Redovni sud ne može odbiti da u parničnom postupku primeni neku odredbu opšteg pravnog akta koji je na pravnoj snazi onda kada sumnja da je ta odredba neustavna, već u takvoj situaciji može pokrenuti postupak ocene njene ustavnosti pred Ustavnim sudom. U radnom sporu, sud je ovlašćen da ne primeni Kolektivni ugovor u slučajevima propisanim odredbama čl. 8-10. Zakona o radu, koji u ovoj parnici ne postoje.

S obzirom na to da tužioci tužbeni zahtev nisu zasnovali na činjenici da je Ustavni sud svojom odlukom utvrdio neustavnost odredbe člana 153. Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u stavu drugom izreke.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa mu, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka. Iznos naknade troškova tuženom Vrhovni kasacioni sud je odmerio prema njegovom opredeljenom zahtevu i to: na ime angažovanja punomoćnika advokata za sastav revizije od 18.000,00 dinara prema važećoj Advokatskoj tarifi („Službeni glasnik RS“, br. 37/21 od 14.04.2021. godine); na ime sudskih taksi za žalbu u iznosu od 3.626,90 dinara, za reviziju 7.253,80 dinara i za odluku po reviziji 10.880,70 dinara, na osnovu važeće Taksene tarife.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić