Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23) i našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme. U utuženom periodu obavljao je rad tako što je svaki drugi dan radio u vremenu od 07,00 do 19,00 časova, odnosno svaki drugi dan je radio po 12 časova. Za rad obavljen u spornom periodu tuženi nije uvećao zaradu tužiocu po osnovu smenskog rada za 8,9% od osnovne zarade, na osnovu člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“. Visina potraživanja na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac radeći po napred opisanom modelu ostvario smenski rad i usvojio je tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade po tom osnovu sa pripadajućim doprinosima.

Po oceni drugostepenog suda, rad tužioca nije smenski rad, zbog čega nema pravo na isplatu uvećane zarade po tom osnovu, zbog čega je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Revizijom tužioca se po oceni Vrhovnog suda osnovano ukazuje na nepravilnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...113/17) u članu 63. propisano je da je rad u smenama organizacija rada kod poslodavca prema kojoj se zaposleni na istim poslovima smenjuju prema utvrđenom rasporedu, pri čemu izmena smena može da bude kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja (stav 1), da zaposleni koji radi u smenama je zaposleni koji kod poslodavca kod koga je rad organizovan u smenama u toku meseca posao obavlja u različitim smenama najmanje trećinu svog radnog vremena (stav 2). Odredbom člana 108. stav 4. istog zakona propisano je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama.

Posebnim kolektivnim ugovorom za Elektroprivredu Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 15/15) u članu 7. stav 2. tačka 2. propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku ranog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema direktivi Evropske unije 2003/88 – ES smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (per turnum, po redu, redom). Direktiva Evropske unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi nije izvršio uvećanje zarade tužiocu prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da je tužilac u utuženom periodu radio po modelu radnog vremena 12 (rad) – 36 (odmor) – 12 (rad), Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu tražene razlike u zaradi po osnovu smenskog rada, sa pripadajućim doprinosima. Po oceni Vrhovnog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje 2 smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za „Elektroprivredu Srbije“), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac, u smislu odredbe člana 108. stav 4. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“, ima pravo na uvećanu zradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu u utuženom periodu, kao i pravo na uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za PIO.

Kako je preinačena drugostepena presuda i odbijena žalba tuženog, to je potvrđena i odluka o troškovima prvostepenog postupka i odbijen zahtev tuženog da se obavežu tužioci da mu naknade troškove parničnog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka na ime preduzimanja pravnih radnji od strane punomoćnika advokata i to: za sastav revizije iznos od 18.000,00 dinara prema AT važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje što uvećano za iznos sudske takse na reviziju u iznosu od 27.954,00 dinara i takse na odluku po reviziji u iznosu od 41.931,00 dinara prema TT, čini ukupan iznos od 87.885,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate, saglasno članovima 277. stav 1. i 324. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić