Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke bile su u braku do 11.09.2002. godine kada je brak razveden. Živeli su u ... . U toku trajanja braka, dobijen je stan u stambenoj zgradi u naselju ... ulaz .. u ..., Republika Srpska, izgrađena na katastarskoj parceli .. KO ... . Površina stana koji je dobijen na korišćenje u toku trajanja braka 1986. godine je korisne površine 68,59m². Dana 06.02.2003. godine tužilja je overila izjavu pod brojem I/1 Ov 1144/03 kod Prvog opštinskog suda u Beogradu kojom je dala saglasnost tuženom da izvrši otkup stana na ime oba bivša bračna druga (tužilje i tuženog). Dana 14.04.2003. godine, tuženi overava ugovor o otkupu stana pod Ov I – 2055/2003 kod Osnovnog suda u Trebinju pri čemu stan otkupljuje na svoje ime. Dana 07.10.2003. godine tuženi prodaje stan VV i GG iz ... za kupoprodajnu cenu od 48.000 konvertibilnih maraka. Tužilja je pokrenula postupak pred Osnovnim sudom u Trebinju i presudom 095-0-5-08-000-182 od 07.08.2009. godine, koja je postala pravnosnažna donošenjem presude Okružnog suda u Trebinju 150 P 000274110 Gž od 13.10.2010. godine utvrđeno je prema tuženom BB kao prodavcu da je tužilja vlasnik ½ dela spornog stana i obavezan ovde tuženi da tužilji izda ispravu podobnu za upis prava vlasništva ili će u suprotnom prvostepena presuda zameniti tu ispravu kao i da se tuženi BB može osloboditi ove obaveze ukoliko u roku od 30 dana od dana donošenja prvostepene presude isplati tužilji 40.000 KM sa troškovima postupka. Tužilja je kao izvršni poverilac pokrenula postupak prinudne naplate novčanog potraživanja – troškova postupka u visini od 1.658,30 KM, koji je vođen pred sudovima u Trebinju, kao i radi naplate 40.000 KM na ime alternativnog ovlašćenja tuženog BB, s obzirom da isti nije dobrovoljno isplatio naznačenu cifru. Predlog za naplatu troškova postupka je usvojen, dok je predlog za izvršenje radi naplate 40.000 KM odbijen, s obzirom da je fokultas alternativa bila na strani tuženog BB. U službi za katastar nepokretnosti kupci VV i GG upisane su kao suvlasnici na po ½ na predmetnom stanu.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da se ovakvim ponašanjem tuženi neosnovano obogatio te da shodno članu 210. Zakona o obligacionim odnosima treba da isplati tužilji ½ kupoprodajne cene stana koja je njihova zajednička svojina. Među strankama je nesporno da je ½ vrednosti stana u dinarskoj protivvrednosti od 803.284,80 dinara. Shodno tome, prvostepeni sud je tužbeni zahtev usvojio. Tuženi nije mogao da vrati tj. preda ½ stana ali je dužan da naknadi vrednost postignute koristi prodajom i ½ spornog stana koji je pripadao tužilji.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda nalazeći da u ovom slučaju se ne može primeniti odredba člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud nalazi da obaveza vraćanja odnosno naknada vrednosti nastaje kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili je kasnije otpao. Kako je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Trebinju utvrđeno pravo svojine tužilji na ½ spornog stana a prema tuženom sada je celokupni stan u vlasništvu VV i GG, to nema imovine tužilje koja je bez pravnog osnova prešla u imovinu tuženog s obzirom da je tužilja vlasnik ½ stana stan je nakon izvršene kupoprodaje 2003. godine u vlasništvu neparničara. S obzirom da nema prelaza imovine, tu nema stečenog bez osnova zbog čega po oceni Apelacionog suda nisu ispunjeni ni uslovi iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima za obavezivanje tuženog da isplati tužilji ½ ostvarene kupoprodajne cene. Tužilja ima javnu ispravu, pravnosnažnu presudu kojom je utvrđeno njeno pravo svojine i prema licima koja su upisana u javne knjige o pravima nepokretnosti kao vlasnici (kupci iz ugovora o kupoprodaji) zbog čega ona može ostvariti svoje svojinsko pravo i povratiti svoju imovinu. Tek u slučaju da tužilja ne upiše to svoje pravo u javne knjige ona može od tuženog potraživati naknadu štete. Zbog toga je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, ovakva pravna argumentacija drugostepenog suda nije prihvatljiva. Ovo iz razloga što je evidentno da je tužilja i pred Osnovnim sudom u Trebinju pokretala postupak za deobu sporne nepokretnosti a koji postupak je bio uperen protiv sada novih vlasnika-kupaca, ali je u tom delu njen zahtev odbijen. S druge strane, evidentno je da tužilja poseduje pravnosnažnu presudu kojom je utvrđeno da je vlasnik ½ stana. Činjenica da je ta presuda doneta nakon što je tuženi prodao stan VV i GG (07.10.2003. godine) ne utiče na prava tužilje da ostvari protivvrednost imovine koja joj je faktički pripadala ali je od strane tuženog nezakonito otuđena trećim licima. Akt – presuda o utvrđivanju prava svojine je formalni akt kojim se potvrđuje nečije pravo što ukazuje na okolnost da je tužilja imala pravo svojine na ½ stana i u momentu kada je tuženi sporni stan otuđio kupcima. Tužilja ne može sprovesti postupak deobe spornog stana, jer su novi kupci uknjiženi kao vlasnici isti na po ½ (kao savesni kupci), tuženi se otuđenjem stana (1/2) neosnovano obogatio pa je stoga pravilno zaključio prvostepeni sud da u ovom slučaju se ima primeniti odredba člana 210. ZOO. U situaciji kada nije moguće povratiti deo imovine koji je na bilo koji način prešao u imovinu drugog lica, nesavesan sticalac dužan je da naknadi vrednost postignute koristi otuđenjem te imovine – ½ stana. Činjenica donošenja presude kojom je utvrđeno da je tužilja vlasnik ½ stana nakon što je tužilac otuđio predmetni stan ne utiče na njeno pravo da traži da joj se vrednost otuđene stvari nadoknadi i ne utiče na obavezu da tuženi tužilji naknadi vrednost postignute koristi koju je neosnovano stekao.

Stoga se po oceni Vrhovnog suda u reviziji osnovano ukazuje da je na utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Imajući u vidu sve napred izneto, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je na osnovu člana 165. stav 2. ZPP pri čemu su tužilji priznati sledeći troškovi: na ime stručnog sastava revizije 22.500,00 dinara, na ime sudske takse na reviziju 74.600,00 dinara i sudske takse na odluku po reviziji 111.900,00 dinara što ukupno čini iznos od 209.000,00 dinara, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić