Presudom Višeg suda u Somboru Gž 1523/22 od 30.01.2023. godine, prvim stavom izreke, usvojena je žalba tužioca i preinačena presuda Osnovnog suda u Somboru P 2324/21 od 20.05.2022. godine, tako što je utvrđena ništavost odredbe člana 4. ugovora o nenamenskom kreditu bez depozita broj ...-...-.../... zaključenog dana 15.09.2004. godine između tužioca i pravnog prethodnika tužene, pa je obavezana tužena da na ime sticanja bez osnova tužiocu isplati iznos od 29.514,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 16.09.2004. godine do isplate i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 25.660,00 dinara. Drugim stavom izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova žalbenog postupka isplate iznos od 24.160,00 dinara. Trećim stavom izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je zbog pogrešne primene materijalnog prava izjavila reviziju shodno članu 404. ZPP, sa predlogom da se o istoj odluči kao o izuzetno dozvoljenoj.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i pravni prethodnik tužene su dana 15.09.2004. godine zaključili ugovor o nenamenskom kreditu bez depozita broj ...- ...-.../..., čijim je članom 4. korisnik kredita preuzeo obavezu da na ime troškova obrade kreditnog zahteva na dan puštanja kredita u korišćenje banci plati jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa odobrenog kredita. Kredit je tužiocu odobren u visini od 20.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u tečaj, a ugovorenu naknadu za obradu kreditnog zahteva tužena je sa tim datumom tužiocu naplatila u iznosu od 29.514,20 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, polazeći od odredbe člana 1065. ZOO koji reguliše ugovor o kreditu i od načela slobode ugovaranja, savesnosti i poštenja i jednake vrednosti uzajamnih davanja predviđenih članovima 10, 12. i 15. ZOO, prvostepeni sud je ocenio da sporna ugovorna odredba nije ništava imajući u vidu da je navedena naknada deo efektivne kamatne stope, što među strankama nije bilo sporno.

Razmatrajući žalbu tužioca drugostepeni sud je ocenio da je prvostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, pa je istu preinačio i tužbeni zahtev usvojio sa obrazloženjem da protivno članu 228. u vezi sa članom 231. ZPP tužena do zaključenja glavne rasprave nije dokazala da je u predugovornoj fazi tužioca obavestila o ukupnoj visini njegovih finansijskih obaveza koje je pored glavnice sa ugovorenom kamatom, tokom perioda otplate kredita dužan izmiriti banci.

Vrhovni sud nalazi da je stanovište drugostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO („Službeni list SFRJ“ broj 29/1978 ... „Službeni list SRJ“ broj 31/1993) propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Prema članu 105. stav 1. ovog zakona, ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe, i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen.

Osporena ugovorna odredba nije protivna članovima 1065-1068 ZOO kojima je uređen ugovor o kreditu. Tim zakonskim odredbama nije posebno regulisano pravo banke na naplatu naknada i troškova bankarskih usluga, a odredbom člana1066. stav 2.tog zakona propisano je da ugovor o kreditu, pored iznosa kredita, sadrži i uslove njegovog davanja, korišćenja i vraćanja. Stoga, sporna ugovorna odredba nije u suprotnosti sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima kojima pravo banke na naplatu troškova naknada u vezi sa ugovorom o kreditu nije posebno regulisano, ali nije ni isključeno, odnosno zabranjeno, tako da ugovorne strane mogu u skladu sa načelom autonomije volje iz člana 10. tog zakona urediti svoj ugovorni odnos u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja.

U vreme kada je predmetni ugovor zaključen primenjivao se Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama („Službeni list SRJ“ broj 32/93 ... „Službeni glasnik RS“ broj 72/03) kojim je, pored ostalog, bilo propisano da se banka može baviti depozitima, kreditnim i drugim bankarskim poslovima u zemlji i to davanjem i uzimanjem kredita (član 21. stav 1. tačka 2.) i da Narodna banka Jugoslavije propisuje osnovne elemente postupka, koji minimalni sadržaj dokumentacije za obavljanje poslova iz člana 21. i 22. tog zakona (član 23a.). Narodna banka Jugoslavije 10.07.2002. godine donela je Odluku o osnovnim elementima postupka odobravanja i naplate potraživanja banaka i drugih finansijskih organizacija („Službeni list SRJ“ broj 39/02), kojom je između ostalog bilo propisano: da je banka dužna da svojim aktima uredi postupke odobravanja i naplate potraživanja, a naročito postupke koji se odnose na prijem i obradu kreditnog zahteva (tačka 2. podtačka 1.); da se aktima poslovne politike banke moraju utvrditi dugoročni i kratkoročni poslovni ciljevi banke, kao i uslovi i način njihovog ostvarivanja, a naročito: visina kumulativnih troškova korisnika kredita ili druge usluge banke – kao zbir novčanih obaveza korisnika kredita ili druge usluge banke, osim po osnovu vraćanja glavnice, iskazan na godišnjem nivou, a naročito obaveza po osnovu kamate, naknade i provizije (tačka 5. podtačka 3.); da je banka dužna da svojim aktima utvrdi obavezu da se podatak o visini kumulativnih troškova korisnika kredita ili druge usluge banke iz tačke 5. podtačka 3. iste odluke na odgovarajući način učini lako dostupnim svim potencijalnim korisnicima kredita ili druge usluge banke, kao i da se ugradi u sve ugovore o kreditu i druge ugovore koji se zaključuju radi sprovođenja odobravanju i odobravanja ili izmenama uslova potraživanja banke (tačka 10. podtačka 1.).

Iz navedenih propisa sledi da je ugovaranje obaveze korisnika kredita na plaćanje troškova kredita, kako je to ugovoreno odredbom člana 4. ugovora o kreditu, zaključenog između stranaka,bilo dopušteno. U vreme zaključenja predmetnog ugovora nije postojala propisana zakonska, odnosno podzakonska obaveza banke da u predugovornoj fazi uruči ponudu na posebnom obrascu ili u pisanoj formi. Odluka Narodne banke Jugoslavije od 10.07.2002. godine, takvu obavezu banke nije izričito propisivala. Ona je obavezivala banku da svojim aktima utvrdi obavezu da se podatak o visini kumulativnih troškova korisnika kredita na odgovarajući način učini lako dostupnim svim potencijalnim korisnicima i da se ugradi u sve ugovore o kreditu koji se zaključuje radi sprovođenja Odluke o odobravanju kredita. U konkretnom ugovoru to je i učinjeno upravo kroz ospornu odredbu ugovora.

Imajući u vidu da je tužilac bio upoznat sa spornom odredbom iz člana 4. ugovora i sa istom se saglasio momentom zaključenja ugovora o kreditu i da u to vreme nije postojala propisana zakonska, odnosno podzakonska obaveza banke da u predugovornoj fazi uruči ponudu na posebnom obrascu ili u pisanoj formi (takva obaveza je uvedena Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i iskazivanja efektivne kamatne stope na kredite i depozite, koju je donela Narodna banka Srbije, sa primenom od 15.03.2005. godine, kao prvom odlukom koja je propisivala osnovne podatke o kreditu i obavezu informisanja u predugovornoj fazi), to sporna odredba ugovora o kreditu od 15.09.2004. godine nije ništava i zahtev za restituciju nije osnovan.

Kako je žalba tužioca odbijena kao neosnovana to shodno članu 153. stav 1. ZPP isti nema pravo na naknadu troškova drugostepenog postupka.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je shodno članu 165. stav 1. u vezi sa članovima 153. stav 1, 154. stav 1. i 163. stav 2. ZPP, a njihova visina odmerena je prema Advokatskoj tarifi važećoj na dan presuđenja tako što je tuženoj priznat trošak sastava revizije od strane advokata u iznosu od 12.000,00 dinara. Traženi trošak sudskih taksa istoj nije priznat s obzirom da zahtev za njihovu isplatu nije bio opredeljen shodno članu 163. stav 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić