Protiv pravnosnažne drugostepene presude u preinačujućem delu i odluke o troškovima postupka, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu shodno odredbi člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena u preduzeću Fabrika hartije „Božo Tomić“ Čačak sa većinskim društvenim kapitalom, koje je privatizovano dana 17.07.2007. godine na osnovu zaključenog ugovora koji je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod II Ov 1375/07. Kupac kapitala nije ispunio ugovorne obaveze pa je Agencija za privatizaciju donela odluku da se navedeni ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije raskine zbog neispunjenja i kapital koji je bio predmet prodaje prenese na Agenciju, a koja je upisana u registar privrednih subjekata kao privremeni zastupnik kapitala subjekta privatizacije sa udelom od 73% akcijskog kapitala, zatim akcijskog fonda 3,36% a ostatak akcijskog kapitala je upisan na fizička lica. Rešenjem Privrednog suda u Čačku St 17/13 od 05.07.2013. godine, otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom AD fabrika hartija „Božo Tomić“ Čačak, zbog nesprovođenja unapred pripremljenog plana reorganizacije stečajnog dužnika, trajne nesposobnosti plaćanja, prateće nesposobnosti plaćanja i prezaduženosti. Za stečajnog upravnika imenovana je Agencija za privatizaciju Republike Srbije. Tužilja je podnela prijavu potraživanja pa je stečajni sudija doneo zaključak o priznatom potraživanju tužilje u prvom isplatnom redu od 273.779,99 dinara i u trećem isplatnom redu od 412.380,41 dinara. Rešenjem Privrednog suda u Čačku St 17/13 od 10.11.2015. godine obustavljen je stečajni postupak u odnosu na stečajnog dužnika, a postupak je nastavljen u odnosu na stečajnu masu stečajnog dužnika. Rešenjem o glavnoj deobi St 10/16 od 15.07.2016. godine određena je glavna deoba stečajne mase stečajnog dužnika, pa je utvrđeno potraživanje tužilje u ovom postupku kao i namirenje u određenom procentu. Tužilja je u stečajnom postupku namirila svoje potraživanje iz prvog isplatnog reda (preko Fonda solidarnosti), ali joj nije isplaćeno prijavljeno potraživanje iz trećeg isplatnog reda. Rešenjem Privrednog suda u Čačku St.br.16/18 (ranije St 10/16) zaključen je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom, a u završnom računu dužnika Stečajna masa AD fabrika hartija „Božo Tomić“ Čačak naveden je spisak poverilaca trećeg isplatog reda koji ostaju nenamireni sa iznosima priznatih potraživanja, među kojima je i tužilja.

Potraživanje tužilje, koje je priznato u stečajnom postupku, utvrđeno je ispravljenom pravnosnažnom presudom na osnovu priznanja Osnovnog suda u Čačku P1 676/12 od 25.02.2013. godine kojom je poslodavac obavezan da joj isplati minimalnu zaradu za period do 01.04.2011. godine do 01.10.2012. godine. To potraživanje nije joj isplaćeno zbog čega je podnet predlog za izvršenje i doneto rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I 2615/13 od 03.06.2013. godine radi isplate neisplaćenih minimalnih zarada za naznačeni period u kom postupku tužilja nije naplatila svoje potraživanje zbog otvaranja stečaja nad izvršnim dužnikom. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina neisplaćenog potraživanja na ime minimalnih zarada za period od 01.04.2011 godine do 30.06.2012 godine sa obračunatom kamata do pokretanja stečaja. Tužilja nije pokretala postupak radi utvrđenja povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev kao u izreci prvostepene presude, nalazeći da je tužena objektivno odgovorna za naknadu štete zbog povrede prava na imovinu usled neizvršavanja pravnosnažne i izvršne sudske odluke, kao i zaključka o priznatom potraživanju u stečajnom postupku. Osim toga, tužilji je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zbog dužine trajanja celokupnog postupka, imajući u vidu period od podnošenja tužbe u predmetu P1 672/12 do zaključenja stečajnog postupka 2018. godine, te da je bez značaja što tužilja nije pokretala i vodila poseban postupak za utvrđivanje povredenj tog prava pred nadležnim sudom.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud nije prihvatio ovakvo pravno stanovište prvostepenog suda, nalazeći da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da se u ovom postupku može kao prethodno pitanje utvrđivati da li je tužilji povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Tužilja je bila dužna da podnese prigovor radi ubrzanja postupka ukoliko je smatrala da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Propustila je da izdejstvuje odluku suda kojom se utvrđuje da je propustom tužene povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku što predstavlja osnov da bi mogla da u ovom postupku potražuju traženu štetu. Stoga je prvostepena presuda u usvajajućem delu preinačena i odbijen tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, presuda drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih po osnovu zakona. U druga imovinska prava stečena na osnovu zakona spadaju i novčana potraživanja koja se odnose na isplatu neizmirenih zarada po osnovu rada.

Prema članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Kada se radi o privrednom društvu – dužniku koji posluje sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, tada se u odnosu na dugovanja tog privrednog društva konstituišu posebne obaveze Republike Srbije, kada je objektivno onemogućeno izvršenje sudske odluke kojom je zaposlenom priznato i dosuđeno potraživanje iz radnog odnosa prema poslodavcu sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom. U toj situaciji Republika Srbija je odgovorna za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koja su, bez njihove krivice, ostala neizvršena u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine).

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je donošenje pravnosnažne odluke po prigovoru stranke radi ubrzanja postupka, a kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, predstavlja preduslov za ostvarivanje prava na isplatu imovinske štete.

Odredbama navedenog posebnog zakona uređena je zaštita prava na suđenje u razumnom roku, pravna sredstva kojima se u posebnom postupku štiti to pravo, sticanje prava na pravično zadovoljenje, a sve u skladu sa predviđenim merilima za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (između ostalih i dužina trajanja celokupnog postupka), kao i pravo na podnošenje tužbe protiv tužene po osnovu objektivne odgovornosti za naknadu imovinske štete u roku i pod uslovima propisanim tim posebnim zakonom. Sledom iznetog, pravilno je stanovište drugostepenog suda da se u ovom postupku ne može kao prethodno pitanje utvrđivati da li je tužilji povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Tužilja je propustila da realizuje pravo da podnese prigovor radi ubrzanja postupka i time izdejstvuje pravnosnažnu odluku kojom se utvrđuje da je propustom tužene povređeno pravo tužilje na suđenje u razumnom roku i da usled tog propusta u stečajnom postupku nije došlo do potpunog namirenja njenog potraživanja.

Stoga, kako preduslov za objektivnu odgovornost tužene nije ispunjen, to se ne može ni izvući zaključak da je tužilji povređeno pravo na mirno uživanje imovine zajemčene članom 58. Ustava Republike Srbije, zbog čega neosnovano potražuje naknadu imovinske štete, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ivana Rađenović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić