.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 3644/2022
09.03.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužilje AA iz sela ..., čiji je punomoćnik Stefan Đorđević, advokat u ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, čiji je zastupnik Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi isplate jubilarne nagrade, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 127/21 od 10.11.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 09. marta 2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 127/21 od 10.11.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu 18P1 1709/19 od 15.09.2020. godine u stavu I izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je obavezana tužena da tužilji na ime neisplaćene jubilarne nagrade isplati iznos od 54.344,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.06.2018. godine do konačne isplate. U stavu II izreke obavezana je tužena da nadoknadi tužilji troškove postupka u iznosu od 45.474,00 dinara. U stavu III izreke odbijen je zahtev tužilje za oslobađanje od plaćanja troškova sudskih taksi.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 127/21 od 10.11.2021. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je navedena prvostepena presuda u stavu prvom izreke pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da tužilji na ime neisplaćene jubilarne nagrade isplati iznos od 54.344,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.06.2018. godine. U stavu drugom izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadražno u stavu drugom prvostepene presude, pa je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 45.474,00 dinara i obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 21.000,00 dinara. U stavu trećem izreke obavezana je tužilja da tuženoj na ime troškova žalbenog postupka plati iznos od 12.000,00 dinara. U stavu četvrtom odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se i na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Revizija je dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20).
Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu u privremenim institucijama Kosova i Metohije, u Kazneno - popravnom domu u Lipljanu, a rešenjem tužene preuzeta je u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija počev od 15.05.2008. godine. Nakon preuzimanja tužilja je ostala neraspoređena jer nije postojalo radno mesto na kome je mogla da obavlja svoje zadatke i nije obavljala faktički rad kod organa tužene, ali joj radni odnos nije prestao, te je dana 15.05.2018. godine navršeno deset godina od preuzimanja tužilje kod tužene.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je tužilja ostvarila pravo na jubilarnu nagradu za navršenih deset godina rada u radnom odnosu kod tužene na dan 15.05.2018. godine, te da je bez uticaja na navedeno pravo činjenica da je tužilja nakon preuzimanja ostala neraspoređena i da nije obavljala faktički rad kod tužene, jer tužilja nije raspoređena usled propusta poslodavca. Na osnovu navedenog, a primenom odredbe člana 1. Zakona o državnim službenicima, člana 120. Zakona o radu i odredbe člana 44. stav 1. tačka 1) Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i tužilji dosudio novčani iznos na ime jubilarne nagrade u iznosu od 54.344,00 dinara.
Apelacioni sud u Beogradu ne prihvata dato stanovište prvostepenog suda i zaključuje da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Prema stanovištu drugostepenog suda, za ostvarivanje prava na jubilarnu nagradu od značaja je, u smislu odredbe člana 140. stav 1. i 4. Zakona o državnim službenicima, okolnost podnošenja pisanog zahteva za isplatu jubilarne nagrade rukovodiocu organa iz kog razloga pravo na isplatu jubilarne nagrade nije priznato niti osporeno što je prouzrokovalo da je propušteno pravo na žalbu odnosno pravo na sudsku zaštitu.
Revident ne prihvata stanovište drugostepenog suda i smatra da se jubilarna nagrada dodeljuje za ostvareni radni odnos kod poslodavca u određenom vremenskom periodu, te da nije uslovljena obavljanjem faktičkog rada niti podnošenjem pisanog zahteva jer bi odlučivanje o tom pitanju bilo samo deklarativne prirode.
Ceneći revizijske navode tužilje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilna odluka drugostepenog suda, iz sledećih razloga.
Odredbom člana 120. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05 ... 113/17) koji se primenjivao u momentu kada je tužilja navršila 10 godina radnog odnosa kod tužene, propisano je da se opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može utvrditi pravo na jubilarnu nagradu.
Odredbom člana 44. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 25/15 ... 50/15) propisano je da zaposleni ima pravo na jubilarnu novčanu nagradu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji, prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, s tim što se visina novčane nagrade uvećava za 25% pri svakom narednom ostvarivanju tog prava, tako da se za 10 godina rada u radnom odnosu isplaćuje u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa. Stavom 2. istog člana je propisano da se jubilarnom godinom rada smatra godina u kojoj zaposleni navršava 10, 20, 30 i 40 godina rada provedenih u radnom odnosu kod poslodavaca, bez obzira na to u kom državnom organu je zaposleni ostvarivao prava iz radnog odnosa.
Imajući u vidu sadržinu oššteg akta koji se u konkretnom slučaju primenjuje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je ostvarivanje prava na jubilarnu nagradu uslovljeno brojem godina rada u radnom odnosu kako je to izričito navedeno u stavu 1. i 2. člana 44. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe. Činjenica da je tužilja provela deset godina u radnom odnosu kod tužene ne znači i da je ostvarila pravo na jubilarnu nagradu, imajući u vidu da je sve to vreme bila neraspoređena i da nije faktički obavljala rad, zbog čega nisu ispunjeni uslovi iz citirane odredbe Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe.
Tumačenje revidenta prema kojem se jubilarna nagrada dodeljuje kao odraz zahvalnosti poslodavca za lojalnost, koju zaposleni pokazuje time što određeni vremenski period provodi u radnom odnosu kod njega, generalno posmatrano jeste tačno, ali opšti akt kojim je bliže regulisano pravo na isplatu jubilarne nagrade, precizira da se radi o navršenim godinama rada u radnom odnosu, a ne navršenim godinama samo provedenim u radnom odnosu. Otuda je za ostvarivanje jubilarne nagrade bilo neophodno da tužilja ostvari rad u radnom odnosu u periodu predviđenom članom 44. stav 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe, što se u konkretnom slučaju nije ispunilo.
Prema navedenom, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju kao neosnovanu i primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Branko Stanić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
