Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, dela kojim je usvojen tužbeni zahtev, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je u odgovoru na reviziju predložio da se ista odbije kao neosnovana i tuženi obaveže na naknadu troškova postupka povodom tog pravnog leka.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parnčinog postupka iz tačke 12. stava 2. navedenog člana, na koju se ukazuje revizijom, nije zakonski razlog za taj pravni lek, a nisu osnovani navodi revidenta o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi sa članovima 194. i 211. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između Nacionalne štedionice - Banka ad, pravnog prethodnika tužioca i tuženog zaključen je 07.10.2005. godine ugovor o dugoročnom kreditu od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem zvaničnom kursu Narodne banke Srbije na dan puštanja kredita u tečaj. Od ukupnog iznosa odobrenog kredita, deo u visini od 10% (10.000 evra) obezbedio je pravni prethodnik tužioca, a ostatak Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Ugovor o kreditu zaključen je na osnovu Uredbe o utvrđivanju Programa mera za podsticanje razvoja poljoprivredne proizvodnje za 2005. godinu i ugovora o regulisanju međusobnih odnosa u realizaciji programa dugoročnog kreditiranja registrovanih poljoprivrednih gazdinstava koji je 07.02.2005. godine zaključen između tužiočevog pravnog prethodnika, Republike Srbije - Ministarstva poljoprivrede, šumrstva i vodoprivrede i Garancijskog fonda. U navedenom ugovoru pravni prethodnik tužioca označen je kao administrator kredita, koji u tom svojstvu istupa u ime i za račun Ministarstva i ugovor o kreditu zaključuje sa korisnikom pod uslovima utvrđenim Uredbom i tim ugovorom, zasniva i prima instrumente obezbeđenja plaćanja po ugovoru o kreditu u ime i za račun Ministarstva i Grancijskog fonda. Po daljim odredbama tog ugovora, pravni prethodnik tužioca pokreće i postupak prinudne naplate potraživanja banke, Ministarstva i Garancijskog fonda realizacijom instrumenata obezbeđenja.

Ugovorom o kreditu od 07.10.2005. godine ugovoren je rok vraćanja od pet godina od dana puštanja kredita u tečaj, u koji je uračunat i odložni rok (grejs period) od 24 meseca. Ugovorena su i sredstva obezbeđenja kredita - menica, hipoteka na nepokretnostima tuženog i ugovor o garanciji zaključen sa Garancijskim fondom. Tuženi je 07.10.2005. godine dao hipotekarnu izjavu kojom je dozvolio da se zasnuje hipoteka prvog reda na dvosobnom stanu broj ... površine 60,54m2 u ulici ... broj ..., ulaz broj ... u ... . Hipotekom je obezbeđeno potraživanje pravnog prethodnika tužioca po ugovoru o dugoročnom kreditu u iznosu od 4.059 evra u dinarskoj protivvrednosti uvećanog za zateznu kamatu, Ministarstva u iznosu od 90.000 evra u dinarskoj protivvrednosti uvećanog za zateznu kamatu i Garancijskog fonda u iznosu od 17.172 evra u dinarskoj protivvrednosti uvećanog za zateznu kamatu. Rešenjem Opštinskog suda u Guči R 180/05 od 10.10.2005. godine određena je uknjižba hipoteke prvog reda na označenom stanu u korist pravnog prethodnika tužioca, Ministarstva i Garancijskog fonda radi obezbeđenja potraživanja po ugovoru o kreditu i ugovoru o garanciji u ukupnom iznosu od 111.231 evra, uvećanog za ugovorenu kamatu, zakonsku zateznu kamatu i ostale troškove. Hipoteka je zavedena u delovodni protokol intabulacija Opštinskog suda u Guči pod INO .../..., a taj upis je, nakon osnivanja katastra nepokretnosti za KO ..., prenet u katastar nepokretnosti, list nepokretnosti ... KO ... .

Kredit je pušten u tečaj 13.10.2005. godine, a rok za njegovu otplatu istekao je 13.10.2010. godine. Dug tuženog na dan 04.06.2020. godine (datum izrade nalaza veštaka) prema tužiocu iznosi 23.657,67 evra, Ministarstvu 147.947,61 evro i Garancijskom fondu 942,93 evra, što čini vrednost neizmirene garancijske provizije, jer nema dokaza da je tužilac aktivirao garanciju po ugovoru o izdavanju garancije.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilno primenio član 63. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koji se u ovom slučaju primenjuje jer je hipoteka zasnovana pre stupanja na snagu Zakona o hipoteci.

Novčano potraživanje iz ugovora o kreditu od 07.10.2005. godine obezbeđeno je hipotekom ustanovljenom na stanu u svojini tuženog. Hipotekom je obezbeđeno potraživanje tužioca i Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede koji su obezbedili sredstva odobrenog kredita, kao i potraživanje Garancijskog fonda po ugovoru o garanciji od 16.09.2005. godine. Potraživanje tužioca i Ministarstva iz ugovora o kreditu je dospelo istekom ugovorenog roka u kojem tuženi nije ispunio obavezu vraćanja kredita. Dug tuženog, utvrđen nalazom veštaka, pokriven je hipotekom i zato je osnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se on obaveže na trpljenje da njegovo dugovanje prema tužiocu i Ministarstvu bude namireno prodajom hipotekovane nepokretnosti.

Nisu osnovani navodi revidenta da je u ovom sporu povređeno pravilo o nužnom suparničarstvu iz člana 211. ZPP. Prema navedenoj odredbi, nužno suparničarstvo postoji ako po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa tužbom moraju da se obuhvate sva lica koja su učesnici materijalno-pravnog odnosa, i odbijanje tužbenog zahteva ako sva ta lica nisu obuhvaćena tužbom kao stranke. Stav o nepotpunoj stranačkoj legitimaciji tuženi zasniva na činjenici da je ustanovljenom hipotekom obezbeđeno ne samo potraživanje tužioca, već i potraživanja Ministarstva i Garancijskog fonda, koji su zato podnetom tužbom morali biti obuhvaćeni kao stranke. Ugovor o kreditu zaključen je na osnovu Uredbe o utvrđivanju Programa mera za podsticanje razvoja poljoprivredne proizvodnje za 2005. godinu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 139/04 ... 51/05). Prema toj Uredbi i Programu mera za podsticanje razvoja poljoprivredne proizvodnje, kao njenog sastavnog dela, kreditiranje registrovanih poljoprivrednih gazdinstava po tom Programu sprovodi se preko poslovnih banaka, kao administratora u delu sredstava koje obezbeđuje Republika Srbija - Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Na osnovu označene Uredbe pravni prethodnik tužioca, Republika Srbija - Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Garancijski fond zaključili su 07.02.2005. godine ugovor kojim su regulisali međusobne odnose u realizaciji programa dugoročnog kreditiranja poljoprivrednih gazdinstava. Tim ugovorom se pravni prethodnik tužioca, kao administrator kredita, obavezao da pokrene postupak prinudne naplate dospelih potraživanja banke, Ministarstva i Fonda, realizacijom instrumenata obezbeđenja i da o tome obavesti Ministarstvo i Fond. Iz izloženog, po oceni revizijskog suda, tužilac je kao administrator kredita - lice koje zastupa interese Ministarstva i Fonda i obavlja poslove u njihovo ime i za njihov račun, sam aktivno legitimisan da sprovede prinudnu naplatu njihovih dospelih potraživanja. Zato Republika Srbija - Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Garancijski fond ne moraju biti podnosioci tužbe i u ovom sporu ne postoji nepotpuna aktivna legitimacija zato što oni nisu podnosioci tužbe, a po logici stvari kao poverioci novčanog potraživanja obezbeđenog hipotekom ne mogu biti tuženi u ovom sporu.

Hipotekarna tužba je pravno sredstvo za realizaciju ovlašćenja hipotrekarnog poverioca na prodaju, odnosno unovčenje vrednosti predmeta hipoteke i namirenje potraživanja iz te vrednosti. Hipotekarnom tužbom se zahteva od suda da utvrdi postojanje punovažnog potraživanja poverioca koje je osigurano hipotekom i da se obaveže hipotekarni dužnik da dopusti namirenje tog potraživanja iz predmeta hipoteke. Tužilac je to podnetom tužbom i tražio, a presuda kojom je odlučeno o njegovom tužbenom zahtevu ima svojstvo izvršne isprave u smislu člana 41. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kao izvršna sudska odluka koja glasi na trpljenje. Veštačenjem je utvrđeno da je glavno potraživanje tužioca i Ministarstva ostalo u celosti nenamireno, kao i da je njihovo ukupno potraživanje (glavni dug uvećan za ugovornu i zateznu kamatu) veće od novčanog poraživanja obezbeđenog hipotekom. Pobijanom presudom tuženi je obavezan da trpi namirenje novčanog potraživanja tužioca i Ministarstva samo do visine glavnog duga, odnosno do hipotekom obezbeđenog iznosa. Zato nisu osnovani navodi tuženog o nepostojanju pravnog interesa tužioca za podnošenje hipotekarne tužbe, kao ni navodi o neutvrđenoj visini potraživanja tužioca i Ministarstva.

Međutim, po stanovištu revizijskog suda, pogrešno je primenjeno materijalno pravo u delu kojim je odlučeno o naplati novčanog potraživanja Garancijskog fonda u punom iznosu obezbeđenom hipotekom.

Naime, hipotekom je obezbeđeno i potraživanje Garancijskog fonda iz ugovora o izdavanju garancije br. .../... od 16.09.2005. godine koji je tuženi zaključio sa Garancijskim fondom. Tim ugovorom se tuženi obavezao da označenom fondu plaća i godišnju proviziju za izdatu garanciju u visini od 0,25% od iznosa ostatka glavnog duga po ugovoru o kreditu. Po nalazu veštaka, izdata garancija nije aktivirana, tako da postoji dug tuženog prema Garancijskom fondu samo u iznosu provizije, odnosno u ukupnom iznosu od 942,93 evra.

Osnovani su i navodi revidenta da su troškovi na ime nagrade za zastupanje tužioca neosnovano uvećani za 20%, na ime poreza na dodatu vrednost. Tužioca je zastupao punomoćnik - advokat koji je obveznik poreza na dodatu vrednost, ali nije dostavio dokaz - račun o pruženim advokatskim uslugama, da bi se troškovi zastupanja tužioca mogli uvećati za visinu poreza na dodatu vrednost, u smislu člana 154. ZPP u vezi člana 13. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Zbog toga je iznos dosuđenih troškova postupka umanjen za 102.900,00 dinara, koliko iznosi obračunati porez na dodatu vrednost po stopi od 20% na ukupan iznos nagrade za zastupanje tužioca.

Iz navedenih razloga, na osnovu članova 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom i drugom stavu izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog suda, nisu bili nužni. Zato je zahtev tužioca za njihovu naknadu odbijen i primenom člana 165. stav 1. i 2. u vezi člana 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić