U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Jasmine Stamenković, Branka Stanića, Vladislave Milićević i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužioca DRUMSKI SAOBRAĆAJ TRANSPORT KOMBI AS d.o.o. Krnjevo, čiji je punomoćnik Željko Glišić, advokat iz ..., protiv tuženog REFCONTROLS d.o.o. Aleksinac, čiji je punomoćnik Aljoša Šmalcelj, advokat iz ..., radi duga, vrednost vredmeta spora 84.653,40 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 3 Pž 5888/2022 od 21.09.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 23.03.2023 godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 3 Pž 5888/2022 od 21.09.2022. godine, u delu stava prvog izreke, koji se odnosi na naknadu za kašnjenje u ispunjenju novčane obaveze i stava trećeg i četvrtog izreke – koji se odnose na troškove postupka.

USVAJA SE revizija, PREINAČUJE SE presuda Privrednog apelacionog suda 3 Pž 5888/2022 od 21.09.2022. godine, u delu stava prvog izreke, koji se odnosi na naknadu za kašnjenje u ispunjenju novčane obaveze i stava trećeg i četvrtog izreke – koji se odnose na troškove postupka, tako što se ODBIJA žalba tužioca kao neosnovana, POTVRĐUJE presuda Privrednog suda u Nišu P 16/2022 od 05.05.2022. godine u delu stava drugog izreke u kojem je odbijen zahtev za isplatu iznosa od 20.000,00 dinara i u stavu trećem izreke.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

U preostalom delu, revizija tuženog se NE DOZVOLJAVA, kao izuzetno dozvoljena, pa se ista ODBACUJE.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Nišu P 16/2022 od 05.05.2022. godine, u stavu prvom izreke ukinuto je rešenje o izvršenju Privrednog suda u Nišu IIv 820/21 od 09.09.2021. godine, u celini. U stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio obavezivanje tuženog na isplatu glavnog duga na ime zakonske zatezne kamate, i to: po računu br. 2103106802 od 27.04.2021. godine iznosa od 904,56 dinara za period od 28.05.2021. godine do 08.09.2021. godine i po računu br. 2103107802 od 28.04.2021. godine iznosa od 1.140,40 dinara za period od 29.05.2021. godine do 06.10.2021. godine, te na isplatu iznosa od 20.000,00 dinara na ime naknade za kašnjenje u ispunjavanju novčane obaveze, kao neosnovan. U stavu trećem izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 37.483,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda 3 Pž 5888/2022 od 21.09.2022. godine, u stavu prvom izreke delimično je preinačena prvostepena presuda - u delu stava II izreke i presuđeno tako što je obavezan tuženi da tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 35.274,00 dinara počev od 03.09.2021. godine, pa do 08.09.2021. godine i na iznos od 49.379,40 dinara počev od 03.09.2021. godine, do 06.10.2021. godine, kao i iznos od 20.000,00 dinara na ime naknade za kašnjenje u ispunjavanju novčane obaveze. U stavu drugom izreke delimično je odbijena žalba tužioca, kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda u stavu І izreke i stavu ІІ izreke u delu koji se odnosi na isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 35.274,00 dinara počev od 28.05.2021. godine pa do 02.09.2021. godine i na iznos od 49.379,40 dinara počev od 29.05.2021. godine do 02.09.2021. godine. U stavu trećem izreke, delimično je preinačena prvostepena presuda u stavu III izreke i rešeno tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 52.772,00 dinara. U stavu četvrtom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara. U stavu petom izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, koju pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su delimično ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, a radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu naknade za kašnjenje u ispunjenju novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, pa je doneta odluka kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tuženog u delu naknade za kašnjenje u ispunjenju novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, pa sledom i delu koji se odnosi na troškove postupka, osnovana.

Pobijana presuda doneta je bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju povredu revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je novčano potraživanje tužioca u iznosu od 904,56 dinara na ime zakonske zatezne kamate zbog docnje u plaćanju računa od 27.05.2021. godine, obračunate za period od 28.05.2021. godine do 08.09.2021. godine i u iznosu od 1.140,40 dinara zbog docnje u plaćanju računa od 28.04.2021. godine obračunate za period od 29.05.2021. godine do 06.10.2021. godine, kao i u iznosu od 20.000,00 dinara na ime naknade za kašnjenje u ispunjavanju novčane obaveze.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke bile su u poslovnom odnosu u kome je tužilac, kao otpremnik, vršio usluge špedicije i transporta za potrebe tuženog. Utuženim računom od 27.05.2021. godine tužilac je fakturisao izvršene usluge transporta po ceni od 35.274,00 dinara, sa valutom plaćanja 27.05.2021. godine, dok je računom od 28.04.2021. godine fakturisao uslugu pretovara i autodana po ceni od 49.379,40 dinara, sa valutom plaćanja 28.05.2021. godine. Tuženi je 08.09.2021. godine tužiocu platio iznos od 35.247,00 dinara po računu 27.05.2021. godine, a dana 06.10.2021. godine platio iznos od 49.379,40 dinara po računu od 28.04.2021. godine, nakon čega je tužilac precizirao tužbeni zahtev i isti sveo na isplatu iznosa od 904,56 dinara na ime zakonske zatezne kamate zbog docnje u plaćanju računa od 27.05.2021. godine, obračunate za period od 28.05.2021. godine do 08.09.2021. godine i iznos od 1.140,40 dinara zbog docnje u plaćanju računa od 28.04.2021. godine obračunate za period od 29.05.2021. godine do 06.10.2021. godine, te je ostao pri zahtevu na ime naknade za kašnjenje u ispunjavanju novčane obaveze u iznosu od 20.000,00 dinara. Prvostepeni sud je iz priložene Prijemne knjige - Lista br. 1 od 14.05.2021. godine, utvrdio da je od strane tužioca poslata tuženom pošiljka navedenog dana, ali da u napomeni ne stoji broj fakture, već „2749, nečitko.“ Iz izvoda sa sajta Pošte Srbije za pošiljku br. PE410834977RS, prvostepeni sud je utvrdio da je ista poslata 14.05.2021. godine na adresu Žitkovac i da je dana 01.06.2021. godine vraćena tužiocu sa oznakom „nepoznat.“ Prvostepeni sud je iz izvoda iz elektronske pošte koju je dostavio tužilac, utvrdio da se u istoj navodi da se dostavlja faktura, ali da ne postoji nikakva oznaka po kojoj bi se utvrdilo koja faktura je u pitanju i u čemu je ona izmenjena.

Ocenom izvedenih dokaza, prvostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev neosnovan, pa isti odbija. Obrazlaže da tužilac nije u smislu pravila o teretu dokazivanja iz odredbe člana 231. Zakona o parničnom postupku dokazao da je tuženom dostavio utužene račune, zbog čega tužilac pravo na zakonsku zateznu kamatu ima od dana podnošenja predloga za izvršenje, u smislu odredbe člana 277. i 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, kako je tužilac zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate opredelio u nominalnom iznosu, a nije dostavio kamatni obračun, niti druge dokaze kako bi se utvrdila visina obračunate zakonske zatezne kamate na koju bi tužilac imao pravo, to je prema oceni prvostepenog suda visina tužbenog zahteva ostala nedokazana, te je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate u celini neosnovan. Dalje, prvostepeni sud nalazi da je neosnovan i zahtev za isplatu naknade zbog kašnjenja u ispunjavanju novčane obaveze, u smislu odredbi člana 3, 4. i 5. Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, imajući u vidu da tuženi u momentu podnošenja predloga za izvršenje nije bio u docnji sa ispunjenjem novčane obaveze, pa samim tim nije ni protekao zakonski rok od 60 dana za ispunjenje iste.

Prema nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje nije pravilno primenio materijalno pravo kada je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate u celini odbio. Prema oceni drugostepenog suda, u situaciji kada prvostepeni sud nije mogao utvrditi u kom iznosu tužiocu pripada zakonska zatezna, to je ista mogla biti dosuđena opisno od dana padanja u docnju, tj. od dana podnošenja predloga za izvršenje, kao dana kad je tuženi bio nesporno upoznat sa svojom obavezom po utuženim računima i visinom iste, pa do dana izvršenog plaćanja računa, budući da na navedeni način ne bi bila promenjena sadržina tužbenog zahteva, niti prekoračen tužbeni zahtev u smislu člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Stoga je drugostepeni sud delimično preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate i tužiocu priznao pravo na zakonsku zateznu kamatu na plaćeni iznos glavnog duga, pri čemu je tu kamatu izrazio opisno, a ne u nominalnom iznosu i to počev od dana podnošenja predloga za izvršenje, pa do izvršenog plaćanja.

Prema oceni drugostepenog suda, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev tužioca za isplatu iznosa od 20.000,00 dinara na ime naknade za kašnjenje u ispunjavanju novčane obaveze sa pozivom na odredbe člana 3, 4. i 5. Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama. Navedeno iz razloga što je tužilac ispunio svoju obavezu transporta robe za potrebe tuženog, pa kako nije bilo moguće utvrditi datum prijema utuženih računa od strane tuženog, rok za izmirenje novčane obaveze počeo je da teče od prvog narednog dana od dana kada je tužilac izvršio svoju obavezu prema tuženom, što je bilo 27.04.2021. godine odnosno 28.04.2021. godine. Kako je predlog za izvršenje podnet 03.09.2021. godine to je do podnošenja istog istekao zakonski rok za ispunjenje obaveze tuženog, a kako je tužilac u predlogu za izvršenje tražio i isplatu iznosa od 20.000,00 dinara na ime naknade za kašnjenje u isplati novčane obaveze, te je potraživanje tužioca u navedenom iznosu osnovano. Saglasno napred navedenom, drugostepeni sud je i u tom delu preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev u delu u kome je tužilac tražio da se tuženi obaveže na isplatu iznosa od 20.000,00 dinara.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je – u delu odluke koja se odnosi na naknadu za kašnjenje u ispunjavanju novčane obaveze u komercijalnim transakcijama, drugostepena odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 3. stav 1. Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama je propisano da se ugovorom između privrednih subjekata ne može predvideti rok za izmirenje novčanih obaveza duži od 60 dana. Stavom 3. tačka 1. i 2. je propisano da rok za izmirenje novčanih obaveza iz stava 1, 2. i 4. ovog člana počinje da teče prvog narednog dana od dana kada je dužnik primio fakturu, odnosno drugi zahtev za plaćanje od poverioca koji je ispunio svoju ugovorenu obavezu, ili od dana kada je poverilac ispunio svoju obavezu, ukoliko nije moguće utvrditi dan prijema fakture ili drugog odgovarajućeg zahteva za isplatu, ili ako je dužnik primio fakturu ili drugi odgovarajući zahtev za isplatu pre nego što je poverilac ispunio svoju ugovorenu obavezu. Članom 5. stav 1. Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama je propisano da poverilac ima pravo da od dužnika zahteva naknadu za kašnjenje u ispunjavanju novčane obaveze u iznosu od 20.000 dinara za slučaj da novčana obaveza nije izmirena u rokovima utvrđenim odredbama čl. 3. i 4. ovog zakona.

Iz citiranih zakonskih odredaba proizlazi da je plaćanje naknade za kašnjenje u ispunjenju novčane obaveze vezano za docnju u izmirenju novčane obaveze i ostvaruje se podnošenjem zahteva u predlogu za izvršenje pod uslovom da novčano potraživanje postoji i da nije izmireno u zakonskim rokovima. U konkretnom slučaju, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da prvostepeni sud nije mogao da utvrdi da je tužilac uopšte dostavio tuženom račune koji su predmet tužbenog zahteva, odnosno da nije dostavio dokaze o ranijem uručenju faktura pre podnošenja predloga za izvršenje, pa shodno tome, primenjuje se član 324. ZOO, sledstveno kojem tuženi pada u docnju dostavljanjem računa uz predlog za izvršenje. Sledi da se navedeni rok od 60 dana računa od dana podnošenja predloga za dozvolu izvršenja kao dana prijema fakture, pa kako je tuženi izvršio isplatu duga pre propisanog roka, nisu bili ispunjeni uslovi za obavezivanje tuženog na plaćanje naknade zbog kašnjenja u ispunjenju novčanih obaveza. Pravilna primena navedene zakonske odredbe podrazumeva da su predmetni računi poslati tuženom, ali da ne može da se utvrdi datum prijema, a u konkretnom slučaju tužilac nije dokazao da je pre podnošenja predloga za izvršenje dostavio tuženom sporne račune. Saglasno napred navedenom, pravilno je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev u delu u kome je tužilac tražio da se tuženi obaveže na isplatu iznosa od 20.000,00 dinara. Kako je tuženi pretežno uspeo u sporu, to je revizijski sud polazeći od odredbi člana 150, 153 stav 2. i 4, 157. stav 1, 163. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku potvrdio prvostepenu presudu u delu odluke o troškovima postupka i odlučio da tužiocu ne pripadaju troškovi prvostepenog i žalbenog postupka.

To su razlozi zbog kojih je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu presudu i odlučio kao u stavu drugom izreke.

Na osnovu odredbe člana 150, 153, 163. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, tuženom su u stavu trećem izreke dosuđeni troškovi revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara na ime sastava revizije, a u skladu su Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Troškovi naknade sudskih taksi tuženom nisu dosuđeni budući da nisu opredeljeni u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

U delu pravnosnažne presude donete u drugom stepenu – kojom je pravnosnažno odlučeno o usvajanju tužbenog zahteva u delu zakonske zatezne kamate Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da se dozvoli odlučivanje o reviziji tužioca, kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Drugostepeni sud je kao razlog za delimično usvajanje tužbenog zahteva u pogledu zakonske zatezne kamate naveo da tužilac pravo na zakonsku zateznu kamatu može imati samo od dana podnošenja predloga za izvršenje 03.09.2021. godine, kao dana kada je tuženi bio nesporno upoznat sa svojom obavezom po utuženim računima i visinom iste, pa do dana izvršenog plaćanja. Navedeno proizlazi iz odredbe člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, te u situaciji kada se nije moglo utvrditi u kom iznosu tužiocu pripada zakonska zatezna, to je ista mogla biti dosuđena opisno, od dana podnošenja predloga za izvršenje pa do dana izvršenog plaćanja računa, budući da na navedeni način ne bi bila promenjena sadržina tužbenog zahteva, niti prekoračen tužbeni zahtev u smislu člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno je u skladu sa odlukama Vrhovnog kasacionog suda, donetim u istim, ili sličnim činjeničnopravnim situacijama. Tuženi ne daje razloge koji opravdavaju odlučivanje o izjavljenoj reviziji sa razloga propisanih članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revizijom se ne ukazuje na postojanje drugačije odluke donete u sporu zasnovanom na istom ili bitno sličnom činjeničnopravnom osnovu. Ne ukazuje se na postojanje šireg društvenog ili pravnog značaja zbog kojeg bi trebalo dozvoliti odlučivanje o posebnoj reviziji u cilju razmotranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Takođe, ne navodi se ni to da postoji potreba za novim tumačenjem materijalnog prava primenjenog u pobijanoj presudi. Iz navedenog razloga doneta je odluka u delu stava četvrtog da se revizija ne dozvoli u tom delu kao izuzetno dozvoljena, u smislu člana 404. stav 1. ZPP

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da nije dozvoljena.

Tužba (predlog za izvršenje) u ovoj parnici podneta je dana 03.09.2021. godine, a vrednost predmeta spora je iznos od 84.653,40 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. i 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da su u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe i da se sporovima male vrednosti smatraju i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos.

Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona, propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Kako se u konkretnom slučaju radi o privrednom sporu male vrednosti u kojem je vrednost predmeta spora očigledno ispod navedenog zakonskog limita, revizija tuženog nije dozvoljena, u smislu člana 479. stav 6. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu četvrtom izreke – u delu kojim je revizija odbačena.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić