Ispitujući pravilnost pobijane presude primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 sa izmenama i dopunama), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa stavom 2. ZPP paušalno su navedene bez konkretizacije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 2950/11 od 21.07.2011. godine nad stečajnim dužnikom Autosrbija ad Beograd, usled nesolventnosti duže od dve godine, pokrenut je prethodni stečajni postupak prema odredbama tada važećeg Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“ broj 104/09). Na dan 30.06.2011. godine račun stečajnog dužnika bio je u blokadi za iznos od 97.444.195,13 dinara, a unapred pripremljeni predlog plana reorganizacije podnet dana 21.09.2011. godine, odbačen je rešenjem od 28.12.2011. godine. Rešenjem St. 2950/11 od 02.04.2012. godine otvoren je stečaj nad firmom Autosrbija ad Mladenovac i za stečajnog upravnik imenovan je dotadašnji privremeni stečajni upravnik AA, koji je u periodu od 29.08.2012. godine do 29.11.2013. godine tu dužnost obavljao sa BB i VV.

Na osnovu mesečnih predloga troškova stečajnog postupka i obaveza stečajne mase, dostavljenih od strane stečajnog upravnika, stečajni sudija je svojim rešenjima odobrio mesečne isplate troškova stečajnog postupka, kao preliminarne nagrade stečajnim upravnicima i posebnih troškova stečajne mase, koji obuhvataju izdatke za kancelarijski materijal, režijske troškove, gorivo, mazivo i slično. U periodu od 29.08.2012. godine do 29.11.2013. godine ukupni troškovi stečajne mase bili su 8.239.632,40 dinara, a preliminarne naknade stečajnih upravnika iznosile su 965.000,00 dinara.

Dana 27.06.2012. godine podnet je predlog plana reorganizacije i dana 05.12.2012. godine predložena je obustava stečajnog postupka, o čemu je predsednik Privrednog suda u Beogradu obavešten molbom za hitno postupanje podnetom dana 14.12.2012. godine od strane većinskog vlasnika stečajnog dužnika, firme „Autocobest Product“ doo Mladenovac. Zaključkom od 29.11.2013. godine stečajni sudija je predlagaču naložio da uredi plan reorganizacije od 27.06.2012. godine, po čemu je postupljeno dana 26.02.2015. godine. Taj uređeni plan reorganizacije usvojen je rešenjem od 13.04.2016. godine, koje je pravosnažno postalo dana 15.03.2016. godine, a stečajni postupak u odnosu na tužioca, kao stečajnog dužnika, obustavljen je rešenjem St. 2950/11 od 13.04.2016. godine, pravosnažnim dana 03.06.2016. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje odgovornosti tužene za štetu nastalu na strani tužioca u tužbom traženom iznosu, jer bi za primenu člana 172. stav 1. ZOO, za obavezivanje tužene zbog trajanja stečajnog postupka u periodu od 21.07.2011. godine do 13.04.2016. godine bilo neophodno utvrditi postojanje nezakonitog rada Privrednog suda u Beogradu, odnosno postojanja namere ili grube nepažnje stečajnog upravnika prilikom vođenja stečajnog postupka.

Primenom člana 16. stav 1. ZPP prvostepeni sud je u delu kojim je tražena zaštita prava na suđenje u razumnom roku, tužbu odbacio sa obrazloženjem da je zaštita ustavom zajamčenih prava predviđna članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prema kojoj odredbi za to nije nadležan redovni sud opšte nadležnosti u parničnom postupku.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno ocenio svoju stvarnu nadležnost imajući u vidu da je zaštita ustavom zagarantovanih prava predviđena Zakonom o ustavnom sudu, čijim je članovaima 83-86. i članom 89. regulisan postupak po ustavnoj žalbi, kojom tužilac nije tražio zaštitu svojih prava do 31.12.2015. godine, niti je to činio od 01.01.2016. godine, kada je snagu stupio Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“ broj 40/15). U odsustvu odluke Ustavnog suda, odnosno odluke redovnog suda opšte nadležnosti donete u vanparničnom postupku, kojima bi bila utvrđena povreda tužiočevog prava na suđenje u razumnom roku, tužilac po tom osnovu u parničnom postupku ne može potraživati naknadu materijalne štete nastale na njegovoj imovini tokom stečajnog postupka, niti u odsustvu dokaza može ostvariti traženu pravnu zaštitu primenom člana 172. ZOO, jer nije dokazao da je pasivnost stečajnih upravnika posledica njihovog nesavesnog rada.

Protivno revizijskim navodima, Vrhovni sud je ocenio da je pobijana presuda zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Pravo građana i pravnih lica na naknadu materijalne i nematerijalne štete nastale radom državnih organa, imalaca javnih ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, zaštićeno je članom 35. Ustava Republike Srbije i konkretizovano je odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Navedenim zakonom koji je u primeni od 01.01.2016. godine, uređen je postupak kojim se to pravo ostvaruje, a koji se shodno članu 20. stav 3. u vezi sa stavom 2. Zakona sprovodi po pravilima vanparničnog postupka, osim postupka po žalbi. Članom 3. stav 1. Zakona propisana su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, a kod suda koji postupak vodi i samo dok se isti ne okonča, shodno članu 5. stav 1. i članu 7. stav 1. Zakona prigovorom radi ubrzanja postupka inicira se postupak zaštite prava na suđenje u razumnom roku.

Protivno revizijskim navodima, Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku nije isključeno pravo stranke da zbog povrede tog prava traži naknadu materijalne štete ukoliko je ona utvrđena pravosnažnim rešenjem donetim u skladu sa odredbama tog zakona. To pravo propisano je članom 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i shodno članu 31. stav 3. Zakona odgovornost tužene Republike Srbije je u tom slučaju objektivne prirode.

Kako tužilac nije ishodovao tu vrstu pravne zaštite, odgovornost tužene u ovoj parnici cenjena je primenom člana 172. stav 1. ZOO, prema kome pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Pravo na naknadu štete u tom slučaju zavisi od toga da li je bilo nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa, da li je za titulara prava šteta nastupila i da li je ista prouzrokovana takvim radom državnog organa.

Nezakonitim radom smatra se svako postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se isti primene, a nepravilni rad predstavlja činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom ili propisanom načinu obavljanja delatnosti, koje šteti pravima ili interesima nekog lica.

Prema stanovištu tužioca nepravilni rad stečajnog upravnika ogleda se u njegovoj pasivnosti. Međutim, tužiočev predlog plana reorganizacije bilo je neophodno urediti, po kom nalogu stečajnog sudije od 23.11.2013. godine je tužilac postupio dana 26.02.2015. godine, nakon čega je dana 02.10.2015. godine isti usvojen.

Kako s obzirom na navedeno tužilac nije dokazao da je dužina trajanja stečajnog postupka posledica nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnog suda, za obavezivanje tužene na naknadu materijalne štete primenom odredbi Zakona o obligacionim odnosima nije bilo uslova.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode, ali posebno ne obrazlaže jer su oni već razmotreni od strane drugostepenog suda, uz pravnu argumentciju koju revizijski sud u celosti prihvata.

Iz izloženih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić