Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – dr Zakon) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 2004. godine i to po aneksu broj 1. Ugovora o radu od 01.07.2004. godine na poslovima ... za ..., a zatim po aneksu broj 2. Ugovora o radu od 01.03.2005. godine na poslovima ... u Sektoru za ... . Rešenjem o otkazu ugovora o radu od 04.04.2005. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu sa aneksima zbog težih povreda radnih obaveza utvrđenih članom 77v. stav 1. tačka 1. i 14. Pravilnika o izmenama i dopunama pravilnika o radu u Centralnom registru HOV od 14.12.2004. godine i radni odnos mu je prestao 04.04.2005. godine. Na osnovu obrazloženja navedenog rešenja utvrđeno je da je tužilac kao ... za ... u periodu od 07.10. do 12.10.2004. godine, propustio da bez odlaganja preduzme potrebne mere na otklanjanju zastoja u radu sistema centralnog registra HOV nastalih usled blokade servera, a koje mere je bio dužan da preduzme u skladu sa opisom poslova radnog mesta utvrđenim Aneksom ugovora o radu od 01.07.2004. godine i koji obuhvata vršenje kontrole funkcionisanja sistema informacione tehnologije i prenos podataka, kao i unapređivanja raspoloživosti i pouzdanosti RK mreže centralnog registra HOV te je na taj način odgovoran da je svojom krivicom učinio težu povredu radne obaveze utvrđenu članom 77v. stav 1. tačka 1. Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o radu u Centralnom registru HOV od 14.12.2004. godine, koja predstavlja neizvršavanje, neblagovremeno i nesavesno vršenje radnih obaveza. Tužilac je sačinio izveštaj tim povodom od 21.10.2004. godine, a zakonska zastupnica tuženog BB je za problem saznala 12.10.2004. godine, pri čemu je tužilac prikrivao postojanje problema sa kojim je morao biti upoznat. Pored toga, tužiocu je otkazan ugovor o radu i na osnovu člana 77v. stav 1. tačka 14. Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o radu od 14.12.2004. godine, zbog pronošenja neistinitih podataka u vezi sa poslovanjem preduzeća, jer je sačinio i uputio dopis dana 01.03.2005. godine, Upravnom odboru i drugim državnim institucijama u kojem je iznosio i prenosio neistinite podatke o radu tuženog. Navedeni podaci su narušavali poslovni ugled tuženog i nanosili štetu velikih razmera jer je navedeno da je izvesni tender bio namešten, da su zapisnici sa sednice bili falsifikovani, a usmeni akti nezakoniti. Dopis je prosledio ministru finansija, ministru privrede i ministru rada i zapošljavanja, kao i predsedniku Vlade Republike Srbije i predsedniku Republike Srbije. Tužilac u postupku nije ponudio bilo kakav valjan dokaz kojim bi učinio verovatnim ove svoje navode. Tužilac je prethodno upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu dana 24.03.2005. godine (tuženi je potom 04.05.2005. godine doneo ispravku upozorenja) i tužilac se izjasnio na upozorenje.

Drugostepeni sud je navedeno činjenično stanje utvrdio nakon što je otvorio raspravu, izveo i ocenio izvedene dokaze u smislu člana 8. ZPP, zaključujući da je tužilac svojom krivicom izvršio teže povrede radne obaveze iz člana 77v. stav 1. tačka 1. i 14. Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o radu tuženog, da je osporeno rešenje doneto u zakonom propisanoj proceduri jer mu je prethodilo pisano upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, te da je u vreme izvršenja povrede koje se ogleda u propuštanju da bez odlaganja otkloni zastoj u radu sistema centralnog registra nastalog usled blokade servera u periodu od 07.10. do 12.10.2004. godine, na snazi bio Pravilnik o radu tuženog iz 2003. godine, koji je u članu 77. stav 1. tačka 7. na identičan način kao i Pravilnik iz 2004. godine, definisao povredu radne obaveze: neizvršavanje radne dužnosti i obaveze utvrđene ugovorom o radu. Dakle, navedeno ponašanje je definisano aktima poslodavca kao povreda radne obaveze i predviđeno kao otkazni razlog, pa pogrešno pozivanje poslodavca na propis koji se u konkretnom slučaju primenjuje nije uticalo na zakonitost otkaza, posebno što pravnu kvalifikaciju povrede može odrediti i sud. Prema utvrđenju drugostepenog suda zakonski zastupnik tuženog je saznao za blokadu procesa na serveru 12.10.2004. godine, kao problem koji se desio u radu sistema, ali u tom trenutku nije bilo poznato da li je uzrok problema ljudska greška odnosno skrivljeno ponašanje nekog zaposlenog, već je tek iz dostavljenog izveštaja od 17.03.2005. godine, utvrđena priroda problema i da se radi o propustu tužioca u radu u navedenom periodu, što su činjenice koje su osnov za davanje otkaza, pa od 17.03.2005. godine do donošenja osporenog rešenja 04.04.2005. godine, nije protekao rok od 3 meseca u kome se može dati otkaz ugovora o radu, po članu 184. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 od 15.03.2005. godine koji je stupio na snagu 23.03.2005. godine). U pogledu druge povrede radne obaveze tužilac je konkretnim dopisom od 01.03.2005. godine, izneo niz optužbi na račun navodne zloupotrebe u poslovanju tuženog optužujući konkretno pojedince, a za navedeno nije ponudio bilo kakav valjan dokaz kojim bi učinio verovatnim svoje navode.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pobijana presuda doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema članu 281. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 od 15.03.2005. godine koji je stupio na snagu 23.03.2005. godine) postupak za otkaz ugovora o radu koji je započet, a nije okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona okončaće se po propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona. Postupak za otkaz ugovora o radu u konkretnom slučaju započet je upozorenjem poslodavca od 24.03.2005. godine, nakon stupanja na snagu navedenog zakona, pa je taj zakon merodavno materijalno pravo koje se primenjuje u konkretnom slučaju. Po članu 184. stav 1. navedenog Zakona, otkaz ugovora o radu iz člana 179. tačka 1, 2, 3, 5. i 6. ovog zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od 3 meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od 6 meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza. To znači da subjektivni rok od 3 meseca teče od dana saznanja za činjenice koje obrazuju otkazni razlog, pa se za sada ne može prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da je zakonski zastupnik tuženog saznao za činjenice koje su osnov za davanje otkaza tek na osnovu izveštaja o problemima u radu sistema od 17.03.2005. godine, kada je utvrđena priroda problema i da se radi o propustu tužioca u radu u periodu između 07.10. i 13.10.2004. godine. Drugostepeni sud je propustio da oceni u celini iskaze saslušanih svedoka i zakonske zastupnice tuženog BB, osim u navedenom delu, i u pogledu navoda da je za problem saznala 12.10.2004. godine, da kada je saznala za problem pozvala je tužioca i stručnog saradnika VV, da je tužilac dostavio izveštaj tim povodom 21.10.2004. godine, koji nije bio zaveden i da ga je zakonski zastupnik dobila tek sredinom decembra. Takođe je i svedok VV u svom iskazu naveo da je direktoru tuženog dostavio izveštaj sa tačnim opisom stanja uočenog problema u oktobru 2004. godine. Osim toga, činjenice o uzroku nastalog problema nisu činjenice koje obrazuju otkazni razlog, već činjenice o obavezi i propuštanju tužioca da u navedenom periodu, bez odlaganja preduzme potrebne mere na otklanjanju zastoja u radu sistema centralnog registra HOV nastalih usled blokade servera u skladu sa opisom poslova radnog mesta. Pored toga, drugostepeni sud zaključuje da je tužilac dopisom od 01.03.2005. godine, izneo niz optužbi na račun navodnih zloupotreba u poslovanju tuženog optužujući konkretne pojedince, a da za navedeno nije ponudio bilo kakav valjani dokaz kojim bio učinio verovatnim svoje navode. Prema članu 77v. stav 1. tačka 14. Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o radu tuženog od 14.12.2004. godine, težu povredu radne obaveze predstavlja iznošenje i pronošenje neistinitih podataka u vezi sa poslovanjem preduzeća. Teret dokazivanja da je u konkretnom slučaju došlo do iznošenja i pronošenja neistinitih podataka u vezi sa poslovanjem preduzeća je na tuženom kao poslodavcu. Sledom navedenog, drugostepeni sud je propustio da u celini oceni sadržinu predmetnog dopisa, koji je tužilac potpisao i predao u svojstvu člana Upravnog odobra Centralnog registra HOV, upravo Upravnom odboru, te utvrdi da li isti predstavlja predstavku i da li s obzirom na ostale organe kojima je upućen ima karakter iznošenja i pronošenja neistinitih podataka o poslovanju tuženog, budući da je prema navodima tužioca bio član Upravnog odbora tuženog kao predstavnik zaposlenih, te da je osnivač tuženog Republika Srbija čijim organima je predmetni dopis upućen. S obzirom da u pogledu prethodno navedenih bitnih činjenica drugostepeni sud nije potpuno utvrdio činjenično stanje, Vrhovni sud je ukinuo pobijanu presudu i predmet vratio drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić