Protiv navedene drugostepene presude tužilja je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 10/2023) i zaključio da je revizija tužilje osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje mogu predstavljati revizijski razlog nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, tužilja je bila radno angažovana kod tužene radi obavljanja ... poslova kao ... radnik u periodu od 05.05.2003. godine do 15.06.2020. godine kada je tužena donela rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji od 01.03.2020. godine zbog isteka roka na koji je radni odnos zasnovan. U okviru tog perioda tužilja je bila prijavljena na obavezno socijalno osiguranje prema više ugovora o radu na određeno vreme koje je zaključila sa tuženom, i to od 01.07.2011. godine do 30.06.2012. godine, zatim od 01.03.2017. godine do 28.02.2018. godine i od 01.03.2018. godine do 01.03.2020. godine, i prema poslednjem ugovoru o radu od 01.03.2020. godine do 15.06.2020. godine. U rešenju kojim je otkazala ugovor o radu tužilji, tužena je dala pogrešno uputstvo o pravnom leku da je rok za pokretanje spora 90 dana od prijema rešenja. Tužilja je tužbu podnela 21.08.2020. godine tražeći utvrđenje postojanja radnog odnosa i uplatu doprinosa za period od 05.05.2003. godine do 01.07.2011. godine i od 01.10.2012. godine do 01.03.2017. godine, u kome nije imala zaključene ugovor o radu.

Na temelju utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa u periodu kada tužilja nije imala zaključen pisani ugovor o radu osnovan, te da je rad tužilje, po svom obimu, činjenici da je radila puno radno vreme u toku nedelje i da je primala naknadu za svoj rad, u potpunosti upodobljen radnom odnosu, a da je tužba blagovremena jer je podneta 21.08.2020. godine, u roku koji je naznačen u pouci o pravnom leku iz rešenja tužene kojim je tužilji otkazan ugovor o radu i da tužilja ne može da trpi posledice pogrešne pouke o pravnom leku koja nije data u smislu novelirane odredbe člana 195. stav 1. i 2. Zakona o radu, pa s obzirom da je tužilja prestala da radi dana 15.06.2020. godine, to znači da je tužbu podnela u okviru roka o kojem je poučena počev od prijema rešenja odnosno dana saznanja za povredu prava jer ovaj rok počinje da teče od faktičkog prestanka rada. Sledstveno tome, ovaj sud je obavezao tuženu da za tužilju uplati tražene dopronose za obavezno socijalno osiguranje, nalazeći da je nadležan da u parničnom postupku odlučuje o takvom zahtevu zaposlenog lica.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužene, ukinuo prvostepenu presudu u utvrđujućem delu i tužbu sa zahtevom da je tužilja bila u radnom odnosu u opredeljenom periodu odbacio. Navedeno uz obrazloženje da je tužba sa tužbenim zahtevom za utvrđenje da je tužilja bila u radnom odnosu kod tužene u periodu od 05.05.2003. godine do 01.07.2011. godine i od 01.10.2012. godine do 01.03.2017. godine, neblagovremena. Po stanovištu tog suda, tužilja je već zaključenjem ugovora o radu od 01.07.2011. godine znala da u prethodnom periodu nije bila u radnom odnosu sa tuženom, odnosno već 01.03.2017. godine je znala da u periodu od 01.10.2012. godine do 01.03.2017. godine nije bila u radnom odnosu sa tuženom, te od njenog saznanja za povredu prava učinjenu u navedena dva perioda teče rok od 60 dana za podnošenje tužbe za utvrđenje postojanja radnog odnosa ponaosob u odnosu na svaki od spornih perioda, saglasno odredbi člana 195. stav 2. Zakona o radu. Stoga ovaj sud ističe da je tužba od 21.08.2020. godine, podneta po isteku prekluzivnog roka od 60 dana od saznanja za povredu prava, a da se pogrešna pouka odnosi na pobijanje rešenja o otkazu, a ne na pokretanje postupka radi utvrđenja da je tužilja bila u radnom odnosu u navedenim periodima. Posledično drugostepeni sud odbija zahtev tužilje za uplatu doprinosa nalazeći da tužilja nema pravo na uplatu doprinosa jer nije utvrđeno postojanje radnog odnosa u opredeljenom spornom periodu.

Vrhovni sud ne prihvata izneto stanovište drugostepenog suda jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pre svega, Zakon o radu ("Sl. glasnik RS", br. 70/2001, 73/2001) koji je važio u vreme kada je tužilja stupila na rad kod tužene i Zakon o radu ("Sl. glasnik RS", br.24/2005...13/2017) koji je važio u vreme njenog kasnijeg rada, sadrži identična pravila o zasnivanju radnog odnosa određenjem da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku, te da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u pisanom obliku, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Tokom postupka je utvrđeno da je rad tužilje, po svom obimu, činjenici da je radila puno radno vreme u toku nedelje i da je primala naknadu za svoj rad, u potpunosti upodobljen radnom odnosu, a za ocenu blagovremenosti tužbe za zaštitu prava u vezi tako uspostavljenog odnosa stranaka, u smislu člana 195. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br.24/2005...13/2017) koji se primenjuje u pogledu sudske zaštite svake vrste povrede radnog prava, bitno je kada je tužilja saznala za povredu prava, u vezi koje traži pravnu zaštitu tužbom. U vezi sa tim Građansko odeljenje Vrhovnog kasacionog suda je na sednici od 25.12.2012. godine, izjašnjavaći se o radnom odnosu na određeno vreme i preobražaju radnog odnosa, zauzelo stav o početku toka roka za podnošenje tužbe radi zaštite od povrede prava u radnom odnosu, u smislu člana 195. Zakona o radu. Prema tom stavu zaposleni je za povredu prava iz radnog odnosa saznao kada je primio rešenje o otkazu odnosno kada je prestao da radi, jer je to momenat saznanja za povredu prava, pa se rok za podnošenje tužbe računa od dana kada je zaposleni primio rešenje o otkazu ugovora o radu ili kada je prestao da radi jer je tada vidljiva povreda prava zaposlenog.

Dakle, drugostepeni sud je pogrešno ocenio početak toka prekluzivnog roka iz čl. 195. Zakona o radu.

Naime, u konkrentom slučaju tužilja je prestala da radi dana 15.06.2020. godine istekom poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme, kada joj je i uručen otkaz ugovora o radu, što je i dan saznanja za povredu prava zaposlenog, koja povreda se sastoji u tome što tužena nije za tužilju izvršila uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period u kome je tužilja bila u faktičkom radu. Dakle, povreda prava zaposlenog upravo tada postaje vidljiva i dobija svoj konačni oblik. Suprotnim stanovištem prava zaposlenih bila bi ugrožena i izigrana jer bi poslodavac periodičnim zaključivanjem ugovora o radu uticao na zaposleno lice u pogledu zaštite svojih prava. Tužilja je tužbu podnela u skladu sa uputstvom o pravnom leku koje joj je dato u rešenju o otkazu, pa se ne može smatrati da je tužba neblagovremena ako je podneta pre isteka roka od 90 dana niti tužilja može trpeti štetne posledice pogrešno datog uputstva o roku za izjavljivanje pravnog leka.

Kako je tužbeni zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa osnovan, to je posledično osnovan i zahtev za uplatu traženih doprinosa nadležnim fondovima.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni sud odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Tužilji, koja je uspela u postupku po reviziji, saglasno članovima 153. i 154. i 163. ZPP dosuđeni su troškovi revizijskog postupka prema opredeljenom iznosu, odnosno za sastav revizije u iznosu od 33.000,00 dinara.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić