Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 7. i 8. istog zakona, na koju revizija ukazuje. Drugostepeni sud je odlučio o žalbi tako što je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i za donetu odluku izneo pravne razloge zasnovane na odgovarajućoj primeni materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana ...2018. godine tužilac se povredio tako što je u svojoj radionici, dok je radio sa brusilicom, zadobio posekotinu u predelu leve podlaktice, koja povreda je kvalifikovana kao laka telesna povreda. Prema nalazu i mišljenju veštaka specijaliste traumatologije, ortopedije i hirurgije, kod tužioca je došlo do umanjenja opšte životne aktivnosti i umanjenja opšte radne sposobnosti (invaliditeta) u visini od 1%. Došlo je do naruženja srednjeg stepena koje se ogleda u postojanju ožiljka u regiji leve podlaktice. Tužilac je trpeo fizičke bolove jakog intenziteta u ukupnom trajanju od 10 do 12 dana, srednjeg intenziteta u narednih 6 do 7 dana, slabog intenziteta u periodu od 15 dana, a ubuduće će trpeti bolove slabog intenziteta pri manuelnom radu i boravku u nepovoljnim mikroklimatskim uslovima. Prema nalazu i mišljenju veštaka specijaliste neuropsihijatrije, tužilac je u momentu povređivanja trpeo primarni strah jakog intenziteta u trajanju od 1 minuta, da bi potom prerastao u sekundarni strah uslovljen samom povredom koji je bio jakog intenziteta i trajao je naredna dva sata. Potom je strah srednjeg intenziteta, koji je trajao sedam dana, prešao u bojazan i strepnju naredne tri nedelje. Tužilac je kao zaposlen (osigurano lice) u HIP ''Petrohemija'' ad Pančevo (ugovarač osiguranja) bio osiguran kod tuženog (osiguravač) polisom osiguranja lica od posledica nesrećnog slučaja pri obavljanju i van obavljanja redovnog zaposlenja tužioca sa periodom trajanja od 01.04.2018. godine do 01.01.2019. godine. U vansudskom postupku tužiocu je na ime trajnog invaliditata od 1% isplaćen iznos od 8.000,00 dinara, koji procenat odgovara 1% od ugovorenih 800.000,00 dinara osigurane sume za trajni invaliditet.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je navedeni štetni događaj obuhvaćen polisom tužene i Pravilnikom o utvrđivanju telesnih oštećenja, primenom odredbi članova 154, 155, 185, 186, 189, 192, 209. i 940. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da je tuženi osiguravač odgovoran za štetu nastalu osiguranim slučajem, i primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima tužiocu dosudio naknadu za tražene vidove nematerijalne štete.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete, jer se u konkretnom slučaju radi o osiguranju lica, a ne o osiguranju od odgovornosti za štetu nastalu osiguranim slučajem, zbog čega ova vrsta osiguranja nema obešećujući karakter, budući da suma koju osiguravač isplaćuje predstavlja protivprestaciju premijama osiguranika i isplaćuje se nezavisno od mogućeg iznosa štete, u skladu sa odredbama članova 942, 943. i 946. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je tuženi tužiocu po osnovu nastupanja osiguranog slučaja- invaliditeta od 1% isplatio iznos od 8.000,00 dinara, koji iznos odgovara 1% osigurane sume, to tužilac ne može zahtevati od osiguravača isplatu nematerijalne štete. U ovom slučaju, tuženi osiguravač ima obavezu isplate samo procenta osigurane sume koji odgovara procentu delimičnog invaliditeta.

Po oceni Vrhovnog suda neosnovano se revizijom ukazuje da je navedeni zaključak drugostepenog suda zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“ broj 29/78...„Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 18/20), propisano je da se ugovorom o osiguranju obavezuje ugovarač osiguranja da plati određeni iznos organizaciji za osiguranje (osiguravač), a organizacija se obavezuje da, ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo (član 897). U ugovorima o osiguranju lica (osiguranje života i osiguranje od nesrećnog slučaja) visina osigurane svote, koju je osiguravač dužan isplatiti kada nastupi osigurani slučaj, utvrđuje u polisi prema sporazumu ugovornih strana (član 942). Osiguranje života može se odnositi na život ugovarača osiguranja, a može se odnositi i na život nekog trećeg. Isto važi i za osiguranje od nesrećnog slučaja (član 946. stav 1. i 2).

Iz citiranog jasno proizlazi pravna priroda osiguranja od nesrećnog slučaja odnosno da ono po svojim pravnim svojstvima pripada osiguranju lica, a ne imovinskom osiguranju. Iz toga proizilaze i značajne pravne posledice, a to su da cilj osiguranja lica nije naknada štete prouzrokovane osiguranim slučajem, nego isplata unapred određene osigurane sume i to samo za ugovoreni slučaj, te ova grupa osiguranja nema obeštećujući karakter, jer suma koju osiguravač isplaćuje predstavlja protivprestaciju premijama osiguranika. Osigurana suma se utvrđuje i isplaćuje nezavisno od mogućeg iznosa štete i predstavlja isključivo merilo obima obaveze osiguravača.

Kako je tužilac kao zaposleni bio osiguran kod tuženog polisom osiguranja lica od posledica nesrećnog slučaja (smrt i invaliditet) pri obavljanju i van obavljanja redovnog zaposlenja, te u svojoj radionici zadobio laku telesnu povredu, zbog koje je, između ostalog, došlo do umanjenja opšte radne sposobnosti (invaliditeta) u visini od 1%, kao osiguranog slučaja, to je pravilno drugostepeni sud zaključio da tužilac ne može zahtevati od osiguravača isplatu nematerijalne štete, jer se zaključenim ugovorom o osiguranju ne pokriva šteta pričinjena tužiocu, već je obaveza tuženog osiguravača samo isplata procenta osigurane sume koji odgovara procentu delimičnog invaliditeta, sve u skladu sa članom 897, 942. i 946. ZOO. Zbog navedenog, neosnovani su revizijski navodi tužioca da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca. Sledom navedenog, kako je u konkretnom slučaju osigurana suma za jedno osigurano lice usled invaliditeta bila ugovorena u visini od 800.000,00 dinara, a tužiocu je u vansudskom postupku na ime trajnog invaliditata od 1% isplaćen iznos od 8.000,00 dinara, to je tuženi osiguravač u svemu ispunio svoju ugovornu obavezu iz osiguranja, te nema osnova za isplatu osigurane sume u većem procentu od one koja je tužiocu isplaćena, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Prilikom donošenja odluke, ovaj sud je cenio ostale revizijske navode, ali je zaključio da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku, jer je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić