Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1256/22 od 18.05.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1348/2021 od 20.12.2021. godine u odbijajućem delu odluke o tužbenom zahtevu i delu kojim je tužilja obavezana da tuženom naknadi troškove parničnog postupka, tako što je obavezan tuženi da za period od 01.03.2018. godine do 01.03.2021. godine isplati tužilji po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 92.532,00 dinara sa zateznom kamatom od 28.10.2021. godine do isplate, obračunatu zateznu kamatu u iznosu od 18.998,42 dinara, regres za korišćenje godišnjeg odmora u iznosu od 83.569,00 dinara sa zateznom kamatom od 28.10.2021. godine do isplate i obračunatu zateznu kamatu u iznosu od 16.104,06 dinara, kao i da na navedene iznose glavnice za tužilju obračuna i uplati doprinose za socijalno osiguranje kod Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i Nacionalne službe za zapošljavanje, i da tužilji nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 62.797,60 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je zahtev tuženog za naknadu troškova prvostepenog parničnog postupka odbijen. Stavom drugim izreke odlučeno je da se u preostalom delu odluke o tužbenom zahtevu prvostepena presuda potvrđuje, a žalba tužilje odbija. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da naknadi tužilji troškove drugostepenog postupka u iznosu od 24.214,91 dinar.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 403. stav 2. tačka 2. i članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava 2. navedenog člana, na koju se ukazuje revizijom, nije zakonski razlog za ovaj pravni lek (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP). Revident samo paušalno, bez navođenja procesne odredbe koju drugostepeni sud nije primenio ili je pogrešno primenio, ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenu u drugostepenom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu bila u radnom odnosu sa tuženim na radnom mestu ..., sa III stepenom stručne spreme i utvrđenim koeficijentom od 7,34 za obračun plate. Tuženi je isplaćivao platu koju je obračunavao tako što je koeficijent tužiljinog radnog mesta množio sa osnovicom koju je utvrdila Vlada Republike Srbije. S`obzirom da je tako obračunata tužiljina plata bila niža od minimalne zarade tuženi je vršio korekciju njene plate do iznosa minimalne zarade. U obračunskim listama tužiljine plate nisu posebno iskazani troškovi za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Visina ovih naknada je utvrđena veštačenjem u dve varijante - po parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora iz 2008. godine i po parametrima iz Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzaća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbi članova 1. i 3. Zakona o javnim službama, članova 2. stav 2, 111. i 118. Zakona o radu, članova 1-4 Zakona o platama u državnim organima i javnim službama te odredbi Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, i posebnih kolektivnih ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave odlučio da odbije tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, tuženi je obračunavao i isplaćivao tužilji platu u skladu sa članom 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i tako, kroz koeficijent za obračun njene plate isplatio i sporne naknade, zbog čega ne postoji pravni osnov za primenu člana 118. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je našao da su osnovani navodi tužiljine žalbe o pogrešnoj primeni materijalnog prava i zato je preinačio prvostepenu presudu. Po stanovištu tog suda, odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, kao posebnog zakona na koji se poziva prvostepeni sud, same po sebi ne derogiraju pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Tuženi, imajući u vidu odredbu člana 111. stav 6 Zakona o radu, isplatom korigovane neto osnovne plate do visine minimalne neto zarade nije tužilji platio tražene troškove, zbog čega ga je drugostepeni sud obavezao na njihovu isplatu u visini koju je, u nedostatku pravne regulative, primenom sudske analogije utvrdio po parametrima iz Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća koja se finansiraju iz budžeta.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovani su navodi revizije tužene da je drugostepeni sud u ovom sporu pogrešno primenio materijalno pravo.

Tuženi je ustanova u kojoj se ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu, osnovana u skladu sa članom 1. i članom 3. Zakona o javnim službama. Obračun plata, naknada i drugih primanja zaposlenih u ustanovama koje se smatraju javnim službama vrši se primenom Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Tim zakonom je, pored ostalog, propisano da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada Republike Srbije, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne Skupštine (član 3. stav 1) i da koeficijent koji izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu u sebi sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4. stav 1. i 2). Koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave utvrđeni su Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Posebnim kolektivnim ugovorima za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave od 06.01.2015. godine, 31.12.2018. godine, 31.12.2019. godine i 20.04.2020. godine nije predviđeno pravo zaposlenih u tim ustanovama na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Odredbom člana 118. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog i za ishranu u toku rada, ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5) i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6). Prema članu 2. stav 2. tog zakona, njegove odredbe primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno.

Sledstveno izloženom, supsidijerna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih u državnim organima i javnim službama posebnim zakonom nisu uređeni na drugačiji način. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, to navedena odredba posebnog zakona isključuje primenu člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu. Pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije predviđeno ni posebnim kolektivnim ugovorima za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, važećim u spornom periodu. S`obzirom da je tužilji naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu isplaćivana kroz koeficijent za obračun njene plate, to joj ne pripada pravo na dodatnu isplatu ovih naknada koje potražuje podnetom tužbom, bez obzira na činjenicu da joj je isplaćivana minimalna zarada.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka po reviziji, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženi je uspeo u tom postupku i zato ima pravo na naknadu torškova za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u traženom iznosu od 16.293,00 dinara i odluku po reviziji u traženom iznosu od 32.866,00 dinara, odnosno u ukupnom iznosu od 67.159,00 dinara. Na dosuđene troškove postupka po reviziji tuženi ima pravo i na zateznu kamatu, u smislu članova 277. stav 1. i 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, počev od izvršnosti presude - isteka roka za dobrovoljno ispunjenje obaveze plaćanja troškova parničnog postupka pa sve do njihove isplate.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić