Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, dr Ilije Zindovića, Gordane Džakula i Jelene Ivanović, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca AA iz ... i BB iz ..., koje zastupa punomoćnik Goran Stošić advokat iz ..., protiv tuženog JP „Putevi Srbije“ Beograd, čiji je punomoćnik Branislav Popovac advokat iz ..., radi utvrđivanja ništavosti sporazuma i isplate razlike naknade, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 448/21 od 18.04.2022. godine, u sednici veća od 19.01.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 448/21 od 18.04.2022. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 448/21 od 18.04.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P 692/17 od 20.10.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno prema tuženom da je ništav sporazum o naknadi broj 465-1308/11-07 od 28.11.2012. godine, zaključen kod Sekretarijata za urbanizam i imovinsko-pravne poslove Grada Vranja između tužilaca i tuženog kojim je određena naknada za eksproprisano zemljište, jer je suprotan prinudnim propisima i javnom poretku. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da isplati razliku između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište do pripadajuće naknade za preuzeto gradsko-građevinsko zemljište, a po sporazumu o naknadi za eksproprisano zemljište broj 65-1308/11-07 od 28.11.2012. godine za KP br. .. površine 50 m2 upisano u LN br. .. KO Vranje 2, za suvlasničke udele od po 1/2 , isplati svakom od tužilaca iznos od po 21.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.10.2020. godine kao dana presuđenja, pa do konačne isplate u roku od 15 dana. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima radi naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 138.028,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude pa do konačne isplate u roku od 15 dana.

Presudom Višeg suda u Vranju Gž 448/21 od 18.04.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i presuda Osnovnog suda u Vranju P 692/17 od 20.10.2020. godine, potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju na osnovu odredbe člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava i svih razloga predviđenih tim propisom.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, odnosno radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije, shodno stavu 2. iste odredbe, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. ZPP da bi se dozvolilo odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca.

Prema razlozima drugostepene presude tužioci su vlasnici KP .. KO Vranje (koja je u katastru uknjižena kao poljoprivredno zemljište). U postupku eksproprijacije u korist tuženog radi izgradnje deonice auto-puta E17, pred organom uprave tužioci su sa tuženim zaključili sporazum o naknadi br. 465-1308/11-07 dana 28.11.2012. godine. Međutim, to zemljište u momentu zaključenja poravnanja već je imalo status građevinskog zemljišta, a na osnovu generalnog urbanističkog plana Grada Vranja usvojenog 24.12.2009. godine i plana generalne regulaicije zone 4 Grada Vranja. Veštačenjem je utvrđeno da je vrednost tog zemljišta kao građevinskog 1.540,00 dinara po m2, što za eksproprisanu površinu čini iznos od 75.500,00 dinara. Razlika između te vrednosti i isplaćenog iznosa čini 43.200,00 dinara, tj. za svakog tužioca po 21.600,00 dinara. U Službi za katastar nepokretnosti Vranje nije izvršen upis promene kulture iz poljoprivrednog u građevinsko zemljište. Tužioci nisu znali da je generalnim planom Grada Vranja sporno zemljište opredeljno kao gradsko-građevinsko zemljište i stoga su pri zaključenju poravnanja dobili manji iznos na ime eksproprijacije od onog koji im objektivno pripada. Kako tužioci imaju pravo na naknadu koja ne može biti niža od tržišne vrednosti zemljišta u skladu sa statusom istog donetim planskim aktom to je zaključeno da je pravilno, shodno članu 58. Ustava Republike Srbije, člana 104. stav 1. ZOO i člana 53. stav 2. Zakona o eksproprijaciji, usvojen tužbeni zahtev.

Imajući u vidu razloge na kojima je zasnovana primena materijalnog prava u pobijanoj presudi, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa i interesa ravnopravnosti građana, niti za novim tumačenjem prava. Tuženi se poziva na više presuda i rešenja Apelacionog suda u Nišu i presuda i rešenja Viših sudova u Vranju i Pirotu, ali to nije od posebnog značaja jer je činjenično-pravna situacija u tim odlukama drugačija, pa stoga nisu ispunjeni uslovi da se u ovom slučaju dozvoli posebna revizija.

Imajući u vidu iznete razloge, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tužioca, u smislu odredbe člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca nedozvoljena.

Shodno odredbi člana 403. stav 2. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora na dan podnošenja tužbe 08.03.2017. godine (po tužiocu) iznosila je 21.600,00 dinara. Imajući u vidu da vrednost predmeta spora pobijenog dela presude ne dostiže zahtevani revizijski cenzus, sledi da je revizija tužioca nedozvoljena.

U skladu sa iznetim, odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija
Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić