Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučio kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca radi ujednačavanja sudske prakse, pa je iz navedenih razloga odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitijući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. ZPP Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4 I 43/19 od 05.03.2019. godine, usvojen je prigovor ovde tužioca i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu tog suda I 2388/14, te je naloženo postupajućem sudiji da preduzme sve mere kako bi se navedeni izvršni postupak okončao u najkraćem roku, koji ne može biti duži od četiri meseca. Izvršni postupak pokrenut je predlogom tužioca 20.05.2009. godine na osnovu izvršne isprave – presude Opštinskog suda u Čačku P1 1112/03 od 12.01.2009. godine koja se odnosi na potraživanje na ime razlike zarade tužioca za period od 01.10.2000. godine do 30.05.2003. godine u iznosima kako je to bliže navedeno u predlogu za izvršenje, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.-og u mesecu za prethodni mesec do isplate, te na neisplaćenu razliku između pripadajuće i isplaćene zarade za mesece jun, jul i avgust 2003. godine u iznosima kako je to navedeno u predlogu sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, parnične troškove u iznosu od 96.936,48 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.01.2009. godine do isplate, kao i troškove izvršenja. Predlog za izvršenje je usvojen rešenjem o izvršenju donetim 22.05.2009. godine. Kao izvršni dužnici označeni su AD Fabrika reznog alata Čačak, FRA „Alat za obradu rupe“ d.o.o, FRA „Alati i pribori“ d.o.o, FRA „Spiralne burgije“ d.o.o, FRA „Alat za spoljni navoj“ d.o.o, FRA „Alat za unutrašnji razvoj“ d.o.o, FRA „Proizvodnja mašina“ d.o.o. i FRA „Termička obrada“ d.o.o. U toku izvršnog postupka prestali su da postoje svi izvršni dužnici osim tuženog „FRA“ a.d. Čačak. U relevantnom periodu poslodavac tuženog je poslovao kao društvo sa većinskim društvenim kapitalom. Tužilac nije ni delimično namirio svoje potraživanje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da postoji odgovornost tužene zbog dužine trajanja izvršnog postupka, te da tužilac trpi materijalnu štetu usled toga i to u visini neisplaćenog potraživanja u izvršnom postupku u kome mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a što je utvrđeno pravnosnažnom odlukom suda. Pretrpljena imovinska šteta je uzročno – posledično vezana za povredu prava na suđenje u razumnom roku, pa kako se tužena ne može osloboditi od odgovornosti po osnovu krivice tužioca ili nekog trećeg lica ni delimično, jer tužilac nije doprineo nastanku štete, to nema podeljene odgovornosti u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu drugostepenog suda, naknada imovinske štete proistekla iz povrede prava na suđenje u razumnom roku nije vid satisfakcije za nenamireno potraživanje, već naknada stvarno pretrpljene materijalne štete a koja u ovom postupku nije dokazana, kao što nije dokazano ni da je predmetna šteta u uzročno – posledičnoj vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku, budući da nije utvrđeno da je isključivi razlog nemogućnosti naplate pograživanja tužioca neadekvatno postupanje suda. Tužilac nije dokazao da su dužnici u trenutku pokretanja postupka za naplatu imali dovoljno sredstava na računima i da je poštujući redosled isplate, kao izvršni poverilac mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje propisane zakonom u cilju naplate potraživanja izvršnog poverioca. Postoji odgovornost tužene zbog dužine trajanja predmetnog izvršnog postupka, ali ta odgovornost ne podrazumeva po automatizmu odgovornost tužene za dug izvršnog dužnika prema izvršnom poveriocu, niti tu štetu može predstavljati iznos potraživanja izvršnog poverioca prema izvršnom dužniku u izvršnom postupku. Stoga je primenom člana 172. stav 1. ZOO i pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Po oceni suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1.). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostale neizvršene i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine).

U konkretnom slučaju, tužilac nije bio u mogućnosti da naplati svoje potraživanje prema poslodavcu – „Fabrika reznih alata“ u izvršnom postupku u kom je rešenje o izvršenju na predlog tužioca doneto 22.05.2009. godine. U relevatnom periodu izvršni dužnik, poslodavac tužioca je poslovao sa većinskim udeom društvenog kapitala. S obzirom da je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, to postoji objektivna odgovornost tužene za štetu koju tužilac trpi u visini nenaplaćenih potraživanja iz izvršnog postupka (glavni dug i troškovi postupka) i troškova izvršnog postupka.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu člana 153. stav 1, 154. ZPP pripadaju troškovi revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara. Navedeni iznos odnosi se na troškove sastava revizije od strane punomoćnika iz reda advokata u iznosu od 18.000,00 dinara a prema opredeljenom troškovniku, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić