Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem Višeg suda u Vranju Kpp 9/16 od 19.07.2016. godine, određen pritvor u trajanju od 30 dana zbog sumnje da je učinio krivično delo iznude iz člana 214. stav 4, u vezi stava 2. i stava 1. KZ. Ova mera mu je produžena rešenjima od 16.08.2016. godine i 15.09.2016. godine, tako da je trajala do 14.10.2016. godine, kada je na osnovu rešenja istog suda Kv 162/16 mera pritvora zamenjena merom zabrane napuštanja stana, oduzeta mu je putna isprava i isti je pušten iz pritvora, a ta mera je ukinuta rešenjem od 15.06.2017. godine. Tužilac je u pritvoru proveo ukupno 88 dana, a mera zabrane napuštanja stana je trajala 243 dana. Krivični postupak je okončan pravnosnažnom presudom Višeg suda u Vranju K 82/17 od 22.05.2018. godine, kojom je tužilac oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Nalazom i mišljenjem veštaka utvrđeni su jačina i trajanje psihičkih bolova usled neosnovanog lišenja slobode, pri čemu je tužilac trpeo duševne bolove jakog intenziteta prva tri dana, a nakon toga bolove srednjeg intenziteta do kraja pritvora, nakon izlaska iz pritvora, zbog mere zabrane napuštanja stana trpeo je duševne bolove slabijeg intenziteta u vidu lošeg spavanja, bezvoljnosti, nervoze, zabrinutosti za porodicu i ishod postupka. Tužilac se osećao loše tokom trajanja pritvora, pogotovo kada je saznao da je u to vreme njegova supruga izgubila bebu. Obraćao se Ministarstvu pravde RS sa zahtevom za naknadu štete, na koji nije odgovoreno.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je zahtev za naknadu nematerijalne štete delimično osnovan za iznos od 700.000,00 dinara. Međutim, drugostepeni sud je smatrao da prvostepeni sud nije dovoljno vodio računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, te da je dosudio naknadu u previsokom iznosu u odnosu na dužinu trajanja pritvora, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio i tužiocu na ime naknade nematerijalne štete dosudio iznos od 300.000,00 dinara, smatrajući da to predstavlja pravično i dovoljno novčano zadovoljenje za njegovo ugroženo nematerijalno dobro.

Odredbom člana 35. stav 1. Ustava Republike Srbije, propisano je da svako ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete u Republici Srbiji i druga prava utvrđena zakonom.

Odredbom člana 3. Opšte (univerzalne) deklaracije o pravima čoveka od 10.10.1948. godine, usvojene od strane Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija, ustanovljeno je da svako ima pravo na život, slobodu i ličnu sigurnost, dok je Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda od 04.11.1950. godine u članu 5. garantovano pravo na slobodu i ličnu bezbednost, a u stavu 5. istog člana propisano je da svako ko je bio uhapšen ili lišen slobode u suprotnosti sa odredbom ovog člana ima utuživo pravo na naknadu.

Odredbom člana 584. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 35/19), propisano je da se neosnovano lišen slobode smatra lice koje je bilo lišeno slobode, a nije došlo do pokretanja postupka jer je pravnosnažnim rešenjem postupak obustavljen ili optužba odbijena ili je postupak pravnosnažno okončan odbijajućom ili oslobađajućom presudom.

Odredbom člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugima fizičkih ili psihičkih bolova ili straha (nematerijalna šteta).

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tužilac bio u pritvoru ukupno 88 dana, nakon čega mu je izrečena mera zabrane napuštanja stana u trajanju od 243 dana i oduzeta putna isprava. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Vranju K 82/17 od 22.05.2018. godine tužilac je oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo iznude iz člana 214. stav 4. u vezi stava 2. i 1. KZ.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja i primenom citiranih zakonskih odredbi, pravilno je prvostepeni sud ocenio visinu naknade štete koju je tužilac pretrpeo usled neosnovanog lišenja slobode.

Prilikom odlučivanja o visini naknade štete koja tužiocu pripada, prvostepeni sud je pravilno imao u vidu da pravična novčana naknada za nematerijalnu štetu koju je tužilac trpeo podrazumeva da naknada bude u takvom obliku da tužiocu pruži određenu satisfakciju za trpljenje, a da u odnosu na štetnika zbog prekomernog iznosa ne bude nepravedna. Naknada nematerijalne štete treba da predstavlja samo satisfakciju za pretpljene bolove oštećenog i ona nije cilj, već sredstvo koje će oštećenom dalji život učiniti podnošljivijim. Imao je u vidu sve okolnosti slučaja, a naročitu prirodu i težinu krivičnog dela koje je tužiocu stavljeno na teret, životnu dob u momentu lišenja slobode, činjenicu da ranije nije bio osuđivan, dužinu vremena koje je proveo u pritvoru i pod merom zabrane napuštanja stana, uslove boravka u pritvoru, okolnost da je tokom trajanja pritvora njegova supruga izgubila bebu, da nakon izlaska iz pritvora nije prihodovao dva do tri meseca, jer ga niko nije angažovao, pa je našao da je tužiocu pravilna novčana satisfakcija iznos od 700.000,00 dinara. Iz ovih razloga neosnovani su navodi revizije u pogledu visine naknade štete.

Shodno navedenom, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, usvojio reviziju tužioca i preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio, kao neosnovanu, žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužiocu koji je uspeo u postupku po reviziji shodno odredbi člana 153, 154. i 163. ZPP, pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka i to naknada za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, sudska taksa na reviziju u iznosu od 72.600,00 dinara i sudska taksa na odluku po reviziji u iznosu od 97.500,00 dinara, što predstavlja iznos od 188.100,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi i zakona o sudskim taksama.

Iz navedneih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća- sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić