Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 592/22 od 18.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena u šestom i sedmom stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u drugom, trećem, četvrtom i petom stavu izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi Železnice Srbije“ AD Beograd na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od januara 2014. godine do jula 2015. godine u pojedinačno opredeljenim mesečnim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate i kojim je tužilac tražio da se tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ AD obaveže na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od septembra 2015. godine do decembra 2016. godine u pojedinačno opredeljenim mesečnim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate. Stavom trećim izreke, potvrđeno je rešenje sadržano u stavu prvom izreke prvostepene presude. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u osmom stavu izreke prvostepene presude tako što je odbijen zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obavežu na solidarnu naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 147.912,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom petim izreke obavezan je tužilac da naknadi tuženom „Infrastruktura železnice Srbije“ AD troškove postupka po žalbi u iznosu od 27.998,00 dinara. Stavom šestim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tuženog Železnice Srbije“ AD Beograd za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, protiv stava prvog, drugog, četvrtog, petog i šestog izreke, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj po odredbi čl. 404. Zakona o parničnom postupku.

Pošto je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu, to je revizija dozvoljena na osnovu čl. 403. st. 2. tač. 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) – u daljem tekstu: ZPP, pa je odlučivanje o posebnoj reviziji suvišno.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 403. stav 2. tačka 2. i članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je tužiočeva revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je do 01.09.2015. godine bio u radnom odnosu kod tuženog Železnice Srbije“ AD. Kolektivnim ugovorom tog tuženog iz marta 2015. godine predviđeno je da su naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržane u vrednosti radnog časa za obračun i isplatu zarade. U obračunskim listama tužiočeve zarade nisu posebno iskazivani iznosi ovih naknada, niti su u označenom kolektivnom ugovoru utvrđeni parametri na osnovu kojih je moguće ove naknade izdvojiti iz iznosa zarade po osnovu obavljenog rada i vremena provedenog na radu. Po aneksu ugovora o radu od 28.08.2015. godine tužilac je od označenog dana nastavio da radi kod tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ AD, osnovanog Odlukom Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine kao društvo sticalac dela imovine tuženog Železnice Srbije“ AD Beograd utvrđenog deobnim bilanskom, kao sastavnim delom plana statusne promene tog privrednog društva, izdvajanje uz osnivanje novih akcionarskih društava. Tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ AD Beograd upisan je u registar privrednih subjekata rešenjem Agencije za privredne registre od 10.08.2015. godine. Planom statusne promene tuženog „Železnice Srbije“ AD predviđeno je da će se opis preuzetih obaveza privrednih društava nastalih statusnom promenom urediti posebnim ugovorom. Svi učesnici statusne promene potpisali su Protokol o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene tuženog „Železnice Srbije“ AD od 24.06.2016. godine, kojim je prihvaćeno početno stanje u poslovnim knjigama učesnika na dan 10.08.2015. godine. Po označenom Protokolu, tužene „Železnice Srbije“ AD preuzele su obaveze rezervisane za sudske sporove, odnosno sporove koji su u toku.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 104. stav 1, 105. stav 1. i 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu obavezao tužene na isplatu spornih potraživanja nastalih u periodu kada je tužilac bio u radnom odnosu kod njih. Po stanovištu tog suda, označenim zakonskim odredbama tužiocu je priznato pravo na tražene naknade koje u opštem aktu - Kolektivnom ugovoru iz marta 2015. godine nisu konkretizovane određivanjem parametara na osnovu kojih se njihova visina može izdvojiti iz vrednosti radnog časa, niti su iste posebno iskazivane u obračunskim listama tužiočeve zarade. Zbog toga je i obavezao tužene na njihovu isplatu u visini utvrđenoj veštačenjem, korišćenjem kriterijuma iz poslednjeg kolektivnog ugovora po kojem je tuženi ove naknade obračunavao i isplaćivao zaposlenima. Tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ AD (u daljem tekstu: društvo sticalac) obaveže na solidarnu isplatu utuženih potraživanja nastalih pre statusne promene tuženog Železnice Srbije“ AD (u daljem tekstu: društvo prenosilac) i njegovog osnivanja sud je odbio sa obrazloženjem da je u skladu sa Protokolom od 24.06.2016. godine obaveza isplate ovih naknada samo obaveza društva prenosioca.

Drugostepeni sud je, prihvatajući razloge nižestepenih sudova, odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, a usvojio je žalbe tuženih i preinačio pobijanu presudu u delu kojim je tužiočev zahtev usvojen. Po stanovištu tog suda, saglasno članu 118. stav 1. Zakona o radu tužilac naknadu spornih troškova ostvaruje u skladu sa opštim aktom, ugovorom o radu, odnosno kao deo osnovne zarade, jer je kolektivnim ugovorom društva prenosioca bilo predviđeno da su one uračunate u vrednost radnog časa, pri čemu su bez značaja okolnosti da se ne može utvrditi obim u kojem ove naknade učestvuju u obračunskoj vrednosti radnog časa i da njihova visina nije posebno iskazivana u obračunskim listama tužiočeve zarade.

Po stanovištu revizijskog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odlučio da preinači prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 61/05) koje se primenjuju od 01.01.2006. godine, pored ostalog, predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6). Poslodavcima je, nakon početka primene noveliranog Zakona o radu, ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada. Pritom, njihova visina mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ti troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Kolektivnim ugovorom društva prenosioca od 24.03.2015. godine koji je nastavilo da primenjuje i društvo sticaoc predviđeno je da je u vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi nisu dostavili odluku o visini ovih naknada, niti je obavljenim veštačenjem mogla biti utvrđena njihova visina - vrednost sa kojim su uključene u vrednost jednog radnog časa. To, međutim, ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti stav da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s`obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini niti su sporne naknade nominalno iskazali u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu.

Sledstveno izloženom, moglo bi se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate navedenih naknada zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca. Pošto kolektivni ugovor koji se primenjivao u spornom periodu ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu traženih naknada, tužilac može potraživati njihovu isplatu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg kolektivnog ugovora. U ovom slučaju tužilac je to i učinio tako što je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđenih nalazom i mišljenjem veštaka, primenom tih parametara i takav tužbeni zahtev je osnovan.

Međutim, nisu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu odluke o nepostojanju solidarne obaveze tuženog - društva sticaoca u odnosu na novčano potraživanje nastalo pre njegovog osnivanja.

Tuženo društvo sticalac osnovano je Odlukom Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 60/15) u postupku sprovođenja statusne promene tuženog Železnice Srbije“ AD. Reč je o statusnoj promeni iz člana 489. stav 1. tačka 1. i stav 2. Zakona o privrednim društvima (izdvajanje uz osnivanje) u kojoj se jedno društvo (društvo prenosilac) deli tako što prenosi deo svoje imovine i obaveza na jedno ili više novoosnovanih društava (društvo sticaoci), a po sprovedenoj statusnoj promeni samo nastavlja da postoji. U slučaju takve stausne promene, za prenos obaveza na društvo sticaoca relevantan je isključivo ugovor o statusnoj promeni, odnosno plan podele. Na društvo sticaoca prelaze samo one obaveze društva prenosioca za koje je određeno navedenim aktima. Pored toga, odredbom člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima propisano je da društvo sticalac solidarno odgovara sa društvom prenosiocem za obaveze koje su po navedenim statusnim dokumentima ostale na strani društva prenosioca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocima drugačije ugovoreno.

U konkretnom slučaju, označena statusna promena društva prenosioca sprovedena je po postupku propisanom Zakonom o privrednim društvima. Rešenjem Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine data je saglasnost tog privrednog društva od 11.05.2015. godine kojom je odobren nacrt plana podele koji je 31.03.2015. godine usvojio odbor direktora tog privrednog društva (objavljen na internet stranici Agencije za privredne registre, u skladu sa članom 495. stav 1. Zakona o privrednim društvima). Planom podele, kao sastavnim delom Odluke o statusnoj promeni od 11.05.2015. godine, označene su nominalne vrednosti imovine i obaveza koje se statusnom promenom prenose na društva sticaoce, i to su jednake vrednosti. Plan ne sadrži opis preuzetih obaveza ni načni na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, već samo konstataciju da se na tuženo društvo sticaoca prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti železničkog prevoza putnika, bez jasnog određenja da li u te obaveze spadaju i novčana potraživanja zaposlenih koje je taj tuženi preuzeo od društva prenosioca. U planu je predviđeno da će o tome biti zaključen poseban ugovor, ali ne i forma u kojoj će se takav ugovor zaključiti.

Između društva prenosioca i društva sticalaca između ostalog i tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ AD, zaključen je 24.06.2016. godine protokol kojim su njegovi potpisnici prihvatili informaciju o sprovedenom postupku statusne promene društva prenosioca i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava. Označenim protokolom su u bilans tuženog društva prenosioca, pored ostalog, preneta „rezervisanja“ za sudske sporove, odnosno sporove koji su u toku. Navedeni protokol, po oceni revizijskog suda, ima značaj ugovora predviđenog u odeljku V Plana podele tuženog društva prenosioca, tako da je sporno novčano potraživanje nastalo pre njegove statusne promene ostalo obaveza tog tuženog, a solidarna obaveza tuženog društva sticaoca ne postoji u smislu člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima, jer nema razlike u vrednosti imovine koja mu je preneta i obaveza koje je preuzeo.

Okolnost da je tuženo društvo sticalac preuzelo tužioca i sa njim zaključilo aneks ugovora o radu ne znači da je na taj način preuzelo i sve obaveze tužiočevog ranijeg poslodavca - društva prenosioca po osnovu radnog odnosa nastalog pre statusne promene. Zaključenje aneksa ugovora o radu predstavlja realizaciju zakonske obaveze da se tužilac zadrži u radnom osnosu, u skladu sa članovima 147-151 Zakona o radu. Međutim, tim zakonskim odredbama nije izričito propisano da se na taj način preuzimaju i obaveze poslodavca prethodnika prema zaposlenom iz njihovog radnog odnosa.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom, a na osnovu člana 414. stav 1. istog zakona kao u drugom stavu izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu čl. 153. i 154. ZPP pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su joj dosuđeni u ukupnom iznosu od 105.154,88 dinara i to: na ime troškova za sastav revizije od strane advokata iznos od 18.000,00 dinara, kao i na ime takse na reviziju iznos od 30.062,00 dinara i na ime takse na odluku po reviziji iznos od 57.092,88 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić