Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3213/21 od 15.06.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su izjavili reviziju i to: tuženi BB, VV i mal. GG zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi EE zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženih BB, VV i mal. GG dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, pri čemu drugostepena presuda sadrži ocenu svih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom da se pravilo o oceni dokaza iz člana 8. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom primenjuje samo u situaciji kada se drugostepena odluka donosi posle rasprave održane pred tim sudom. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Neosnovan je navod revizije kojim se ukazuje na prekoračenje granica tužbenog zahteva od strane prvostepenog i drugostepenog suda. Takvi navodi revizije ukazuju na bitnu povredu iz člana 407. stav 1. tačka 5. ZPP, koja bi mogla postojati zbog prekoračenja tužbenog zahteva samo ako je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, što u konkretnoj situaciji nije slučaj.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tuženih, sada pok. ĐĐ, biv. iz ... i tuženi EE imali su nameru da prodaju plac - kat.parcelu br. .., njiva pustara površine 1 ha 46 ari 88 m2, upisanu u ZKUL .. KO ... i usmeno se dogovorili sa tužiocem, s tim da pisani ugovor o kupoprodaji nikad nije zaključen. Tužilac je u više navrata davao novac, na ime kupoprodajne cene, i sastavljao priznanice koje su tuženi potpisali kao dokaz da su primili novac i to: 11.07.2004. godine primio 5.000,00 evra na ime avansa za kupovinu 1 ha 40 ari zemljišta u KO ... pored autoputa ĐĐ; 15.07.2004. godine primio 10.000 evra ĐĐ; 14.07.2004. godine primio 5.000 evra ĐĐ; 22.09.2004. godine primio EE 20.000 evra; 25.12.2004. godine primio 10.000 evra i 6.000 USD na ime prodaje placa ĐĐ; 27.12.2004. godine primio 9.000 evra na ime prodaje placa ĐĐ i 28.12.2004. godine primio 5.000 evra ĐĐ. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka za oblast grafoskopije i traseologije utvrđeno je da su tuženi potpisali ove priznanice. Tuženi su kao prodavci zaključili sa Preduzećem „Tehnorent” d.o.o. Beograd kao kupcem ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koji je overen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. 3348/07 od 29.10.2007. godine, čiji predmet je navedena katastarska parcela. Rešenjem javnog beležnika Nine Štiglić UPP 25-2020 (veza: O 4102/19) od 14.05.2020. godine za naslednike na zaostavštini iza pok. ĐĐ, biv. iz ..., oglašeni su BB, VV i mal. GG.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev uz zaključak, koji je drugostepeni sud prihvatio kao pravilan u pobijanoj odluci, da je obligacionopravni odnos između tužioca i tuženih zasnovan danom potpisivanja priznanice od 11.07.2004. godine kojom je ĐĐ potvrdio da je od tužioca primio iznos od 5.000 evra na ime avansa za kupovinu predmetnog zemljišta u KO ..., a priznanicama i to: od 15.07.2004. godine da je primio 10.000 evra, od 14.07.2004. godine da je primio 5.000 evra, od 25.12.2004. godine da je primio 10.000,00 evra i 6.000,00 USD, od 27.12.2004. godine da je primio 9.000,00 evra i od 28.12.2004. godine da je primio iznos od 5.000,00 evra, a tuženi EE potpisivanjem priznanice od 22.9.2004. godine da je primio 20.000,00 evra. Po stanovištu nižestepenih sudova zaključenjem ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 29.10.2007. godine sa trećim licem koje nije parnična stranka u ovom postupku, ne može se osporiti postojanje obligaciono-pravnog odnosa između tužioca i tuženih koji proizilazi iz potpisanih priznanica. Ocenili su da je neosnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije tužioca, budući da su prilikom izvršenih isplata sačinjene priznanice kojima su tuženi potvrdili da su na ime kupoprodajne cene primili iznose navedene u priznanicama. Kako ime lica koje je izvršilo isplatu nije obavezan element priznanice u smislu odredbe člana 321. stav 1. ZOO i da priznanice sa potpisima tuženih poseduje tužilac, to su tuženi u obavezi da tužiocu vrate primljen iznos, budući da ugovor o kupoprodaji nije zaključen između parničnih stranaka, sa pripadajućom kamatom.

Suprotno navodima revizije tuženih, Vrhovni sud nalazi da je pobijana presuda zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 17. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), propisano je da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje (stav 1), obaveza se može ugasiti samo saglasnošću volja strana u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona (stav 2). Članom 210. istog zakona propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignute koristi (stav 1), obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti, nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili je kasnije otpao (stav 2).

U konkretnom slučaju, tužilac tužbenim zahtevom traži da se tuženi obavežu da mu na ime sticanja bez osnova isplate iznose bliže navedene u prvostepenoj presudi sa pripadajućom kamatom. Iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da su pravni prethodnih tuženih, sada pok. ĐĐ biv. iz ... i EE imali su nameru da prodaju plac - kat.parcelu br. .. površine 1 ha 46 ari 88 m2, upisanu u ZKUL .. KO ... i sa tužiocem su se o tome usmeno dogovorili, s tim da pisani ugovor o kupoprodaji nikad nije zaključen. Tužilac je, na ime kupoprodajne cene, u više navrata davao novac i sastavljao priznanice koje su tuženi potpisali kao dokaz da su primili novac. Kako su tuženi ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti od 29.10.2007. godine navedenu katastarsku parcelu prodali trećem licu, to je po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova, da je na strani tužioca došlo do umanjenja imovine dok je na strani tuženih došlo uvećanja imovine jer su od tužioca primili novčane iznose navedene u priznanicama po osnovu prodaje navedene katastarske parcele, a s obzirom na okolnost da iako su dogovorili prodaju ugovor o kupoprodaji nisu zaključili. Kako je deo imovine tužioca prešao u imovinu tuženih i nalazi se kod tuženih bez osnova, zbog čega tužilac ima pravo da zahteva vraćanje isplaćenog iznosa, to je po oceni Vrhovnog suda pravilna odluka nižestepenih sudova kojom su tuženi obavezani da primljeni iznos vrate sa pripadajućom kamatom.

Neosnovan je navod iz revizija tuženih da tužilac nije aktivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari, jer nije priložio ni jedan dokaz kojim bi se legitimisao kao kupac nepokretnosti, odnosno lice koje je isplatilo određenu sumu novca tuženima. Naime, stvarna legitimacija u parnici predstavlja materijalnopravni odnos stranaka prema predmetu spora, odnosno prema pravu za čiju je zaštitu parnica pokrenuta. Tužilac je aktivno legitimisan ako je nosilac prava koje je predmet spora, a tuženi je pasivno legitimisan ako na njemu leži obaveza koja odgovara tužiočevom pravu. U konkretnom slučaju, tužilac je u prilog tvrdnji da je on tuženima izvršio isplate, dostavio priznanice koje su sačinjavane prilikom izvršenih isplata (sa datumima i sadržajem bliže navedenim u obrazloženju odluke) kojima su tuženi potvrdili da su na ime kupoprodajne cene navedene katastarske parcele primili iznose označene u tim priznanicama. Kako ime lica koje je izvršilo isplatu nije obavezan element priznanice u smislu odredbe člana 321. stav 1. ZOO, kao i da upravo tužilac poseduje priznanice sa potpisima tuženih, to je suprotno tvrdnjama u reviziji tuženih, neutemeljenoj da tužilac samo poseduje priznanice (kojima tuženi potvrđuju da su primili novac) a da su novac primili od drugog lica. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je neosnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta u skladu sa članom 153. i članom 154. ZPP.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u pitanje pravilnost pobijane drugostepene presude sa stanovišta primene materijalnog prava, već se prevashodno osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja što ne može biti razlog za izjavljivanje revizije prema članu 407. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog EE, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP Vrhovni sud nalazi da izjavljena revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 28. ZPP propisano je da ako je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim u ovom zakonu, merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (stav 1), da kamata, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev (stav 2).

Tužba radi sticanja bez osnova podneta je 17.03.2011. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ceni se u odnosu na svakog tuženog pojedinačno. S obzirom da oni nisu jedinstveni i nužni suparničari, u smislu člana 210. ZPP, pobijana vrednost spora u odnosu na tuženog EE je 20.000 evra. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Kako se revizijom napada i rešenje o troškovima postupka, koje ne predstavlja rešenje protiv koga se revizija može izjaviti u smislu člana 420. ZPP, revizija tuženog nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 413. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić