Presudom Višeg suda u Čačku Gžrr 236/2021 od 23.12.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je tužbeni zahtev u celosti odbijen i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj nadoknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao posebnoj po članu 404. Zakona o parničnom postupku u svrhu razmatranja pitanja u interesu ravnopravnosti građana, odnosno radi ujednačavanja sudske prakse.

Po oceni Vrhovnog suda posebna revizija tužioca u ovoj parnici je dozvoljena u smislu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse, pa je odluka u stavu prvom izreke doneta na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao izvršni poverilac pred Osnovnim sudom u Čačku podneo predlog za izvršenje protiv AD „FRA“ Čačak, koji je privredni subjekt sa većinskim društvenim kapitalom, kao izvšnog dužnika, radi naplate novčanog potraživanja - neisplaćene razlike zarade, dosuđenog izvršnom presudom Opštinskog suda u Čačku P1 651/05 od 26.06.2008. godine. Predloženo izvršenje određeno je rešenjem o izvršenju I 5904/13 od 03.02.2014. godine i određeno je prinudno namirenje potraživanja tužioca plenidbom novčanih sredstava na računu izvršnog dužnika. Izvršenje tim sredstvom nije sprovedeno jer na računu izvršnog dužnika nije bilo dovoljno sredstava. Rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4 I 205/16 od 18.01.201. godine, utvrđeno je da je tužiocu u navedenom izvršnom postupku, koji se vodi pod brojem I 5904/13, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo je sudu preduzimanje radnji u svrhu njegovog okončanja. Tužilac nije naplatio svoje potraživanje od poslodavca po izvršnoj ispravi, odnosno rešenju o izvršenju.

Prvostepeni sud na osnovu odredbi članova 32. stav 1. i 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnim sloboda, člana 1. Protokola broj 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava, članova 2., 4., 22. i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i članova 155. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima usvojio postavljeni tužbeni zahtev za isplatu iznosa po rešenju o izvršenju i zakonske zatezne kamate od dospelosti novčanih iznosa dosuđenih izvršnom ispravom, nalazeći da se ovakvom dosudom tužiocu nadoknađuje šteta koja stoji u uzročno posledičnoj vezi sa utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Drugostepeni sud, prihvata kao merodavno pravo na kome je prvostepeni sud zasnovao svoju odluku, ali iskazuje stanovište da je za konstituisanje obaveze tužene Republike Srbije za predmetnu štetu neophodno postojanje uzročno-posledične veze između dužine trajanja izvršnog postupka i izostale naplate. Postojanje ovih činjenica nije utvrđeno, kao rezultat pasivnosti tužioca. Odluka koja u konkretnom slučaju predstavlja izvršnu ispravu, doneta je 2008. godine, a tužilac više od pet godina nije pokretao izvršni postupak radi naplate dosuđenih potraživanja, već je to učinio kada na računima izvršnog dužnika više nije bilo novčanih sredstava. Naime, tužilac nije pružio dokaze da je isključivi razlog nemogućnoti naplate predmetnog potraživanja, posledica neaktivnosti izvršnog suda.

Po stanovištu Vrhovnog suda osnovani su navodi tužioca u reviziji o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Prema stavu trećem te odredbe, odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Naknada materijalne štete, prema pravilima obligacionog prava, odnosi se na uspostavljanje ranijeg stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala, kao i na isplatu u novcu ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne nadoknađuje štetu potpuno ili ako uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće (član 185. Zakona o obligacionim odnosima).

Evropski sud za ljudska prava u predmetima u odnosu na Srbiju izrazio je stav da za neisplaćena potraživanja zaposlenih prema društvinim preduzećima i preduzećima sa pretežnim društvenim kapitalom, kao subjekata pod kontrolom države, dosuđena pravnosnažnom sudskom odlukom koja su u izvršnom postupku ostala nenaplaćena duži vremenski period, odgovara Republika Srbija iz sopstvenih sredstava. Presudama donetim u takvim predmetima Republika Srbija je obavezana da iz sopstvenih sredstava, u roku od tri meseca od njihove pravnosnažnosti, isplati podnosiocima predstavki iznose koji su im dosuđeni pravnosnažnim presudama domaćih sudova.

I Ustavni sud, uvažavajući praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, odlukama kojima je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, usled nesprovođenja rešenja u izvršenju – prinudne naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa od preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, utvrđivao pravo nosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju, umanjene za eventualno isplaćene iznose po tom osnovu.

Sledom iznetog, po stanovištu Vrhovnog suda, tužena je u ovom slučaju dužna da tužiocu isplati iznose dosuđene izvršnom presudom čija prinudna naplata je određena rešenjem Osnovnog suda u Čačku I 5904/13 od 03.02.2014. godine, što znači kako glavnicu, tako i zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnice od dana dospelosti, odnosno od dana donošenja izvršne isprave u odnosu na parnične troškove. Na taj način tužiocu će biti nadoknađena materijalna šteta u skladu sa pravilom sadržanim u stavu 185. Zakona o obligacionim odnosima i njegovno stanje biće dovedeno u položaj u kome bi se nalazilo da je izvršni postupak okončan isplatom dosuđenog novčanog potraživanja u razumnom roku.

Pravilno je prvostepeni sud odlučio o parničnim troškovima na osnovu odredbi članova 153. stav 1. i 154. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Tužiocu su dosuđeni troškovi postupka po reviziji u iznosu od 18.000,00 dinara, za sastav tog pravnog leka, i primenom člana 165. stav 2. u vezi sa člom 153. stav 1. i članom 154. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka u stavu trećem izreke, doneta je na osnovu odredbi članova 165. stav 2., 153. stav 1. i 154. ZPP. Tužiocu su kao opravdani priznati opredeljeni troškovi, za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, i na ime takse na reviziju iznos od 25.168,48 dinara dinara i takse na odluku po reviziji iznos od 37.752,72 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić