Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredbe parničnog postupka pred drugostepenim sudom iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se u reviziji neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su u maju 2011. godine usmeno ugovorile i izvršile trampu putničkih motornih vozila, tako što je tužilac tuženom predao motorno vozilo marke „BMW X5“ dok je tuženi tužiocu predao putnička motorna vozila marke „Volvo“ i „Audi“. Na strani tuženog bila je obaveza da tužiocu preda još jedno vozilo marke „Nissan Terrano 2“. Tuženi je tužiocu predao i ovo vozilo ali je ono imalo pravne nedostatke, tačnije nije bilo evidentirano na ime tuženog, pa tužilac nije mogao da vozilo registruje na svoje ime. Nakon isteka registracije tog vozila u septembru mesecu 2011. godine, tužilac je šlep službom vozilo doterao ispred kuće tuženog. Tuženi tom prilikom nije bio kod kuće, pa mu je tužilac kasnije predao ključeve, a tuženi je obećao da će platiti cenu za to vozilo. Cenu za to vozilo tuženi nije platio zbog čega je protiv njega vođen krivični postupak ali je oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo prevare. U krivičnom postupku izvršeno je veštačenje vrednosti vozila, te je utvrđeno da je vrednost vozila na dan 15.05.2011. godine iznosila 497.195,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, zaključujući da tuženi delimično nije izvršio svoju ugovornu obavezu iz zaključenog ugovora o trampi jer nije otklonio pravne nedostatke kod jednog vozila, zbog čega je tužilac to vozilo vratio i na taj način delimično raskinuo ugovor u tom delu, zbog čega ima pravo na naknadu štete, ali je ovo njegovo pravo u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima zastarelo, budući da su stranke u maju mesecu 2011. godine zaključile ugovor o trampi pokretnih stvari, dok je tužba podneta 04.10.2016. godine, po proteku roka od pet godina.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, zaključujući da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, kod činjenice da je tuženi zadržao putničko vozilo koje mu je po osnovu trampe za sva tri vozila, tužilac vratio zbog neotklonjenog pravnog nedostatka, došlo je do sticanja bez osnova tuženog za vrednost ovog vraćenog, trećeg dugovanog vozila.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešlo na bilo koji način imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoju osnovu u nekom pravnom poslu ili zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće da naknadi vrednost postignute koristi. Stavom 2. propisano je da obaveza vraćanja, odnosno naknada vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Imajući u vidu okolnost da tuženi nije otklonio pravne nedostatke na vozilu, već ga je zadržao, u obavezi je da tužiocu isplati vrednost tog vozila, stečenog bez osnova, koje potraživanje prema opštem roku zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima od 10 godina, nije zastarelo.

Neosnovani su navodi revizije da u konkretnom slučaju ne postoji obaveza vraćanja bilo kakvog vozila, zbog čega nema mesta bilo kakvoj šteti odnosno sticanju bez osnova od strane tuženog, budući da je pravilno drugostepeni sud zaključio da tuženi nije ispunio u potpunosti svoju obavezu iz ugovora o trampi jer tužiocu nije predao treće vozilo bez pravnih nedostataka, na koji način je došlo do sticanja bez osnova tuženog, a na štetu tužioca, zbog čega revident neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tuženi sa revizijom nije uspeo, zbog čega je odbijen njegov zahtev za naknadu troškova postupka po reviziji u smislu člana 165. stav 1. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Zoran Hadžić s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić