Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), pa je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, po zanimanju, profesor ..., zaposlen kod tužene, a u utuženom periodu stanovao je na adresi u Srbobranu, u stanu koji je udaljen od mesta rada oko 400 metara. Na posao je putovao sopstvenim prevozom zbog obaveze da vozi decu u predškolsku ustanovu, pa je imao trošakove dolaska na posao i odlaska sa posla, a tužena mu te troškove nije plaćala u utuženom periodu, imajući u vidu da u Srbobranu, tada nije postojao organizovani gradski prevoz. Cene prevoznika u lokalu prevoznika „Bečej prevoz“ d.o.o. iz Bečeja, za udaljenost od 0 do 2 kilometra, gde pripada i pomenuta udaljenost između mesta prebivališta tužioca do mesta njegovog rada, iznosi 1.760,00 dinara, što je cena mesečne pretplatne karte, dok cena pojedinačne karte za prevoz u lokalu iznosi 60,00 dinara u jednom pravcu a te cene važile su tokom celog utuženog perioda. U utuženom periodu tužilac je ostvario 20% norme pa je, na osnovu njegove stvarne prisutnosti na radu i prema ceni pojedinačne prevozne karte za prevoz u lokalu u mestu rada, veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđen iznos troškova tužioca za dolazak i odlazak sa rada.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio primenom odredbe člana 118. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, nalazeći da tužilac ima pravo na naknadu ovih troškova u visini opredeljenoj veštačenjem, pošto udaljenost od mesta prebivališta tužioca do mesta rada od oko 400 metara, stvara realnu potrebu za određeni vid prevoza u cilju dolaska na rad.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca ocenivši da on nema pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada pošto ne postoji objektivna potreba za korišćenjem prevoza imajući u vidu razdaljinu između mesta stanovanja i mesta rada tužioca.

Vrhovni sud nalazi da tužilac osnovano revizijom ukazuje da je pobijana presuda doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 13/17), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Na osnovu odredbe člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, broj 21/2015) zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko nije obezbedio sopstveni prevoz.

U konkretnom slučaju, tužena tužiocu nije plaćala putne troškove za dolazak i odlazak sa rada, u utuženom periodu, pošto u Srbobranu, u tom periodu, nije postojao organizovani gradski prevoz, a udaljenost od mesta prebivališta tužioca do mesta rada je oko 400 metara. Po oceni Vrhovnog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada jer stanuje na udaljenosti od 400 metara od mesta zaposlenja pa ne postoji objektivna potreba da koristi prevoz. Pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada nije uslovljeno postojanjem organizovanog prevoza ni udaljenošću od mesta zaposlenja već jedino postojanjem stvarih troškova za dolazak i odlazak sa rada. Veštačenjem su utvrđeni predmetni troškovi na osnovu stvarne prisutnosti tužioca na radu, u utuženom periodu, pa je tužena, kao poslodavac, dužna da mu te troškove naknadi, na osnovu člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. Udaljenost od prebivališta tužioca do mesta njegovog rada, koja u konkretnom slučaju iznosi oko 400 metara, ne znači da je, po razumnoj oceni, tužiočev zahtev za naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada očigledno neosnovan. Blizina, odnosno razdaljina, je relativan pojam koji zavisi od psiho-fizičkih sposobnosti svakog pojedinca ponaosob, pri čemu je, relevantnim propisima, predviđeno pravo zaposlenog na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada kada zaposleni nema mogućnost da koristi javni prevoz, što je ovde slučaj, imajući u vidu da na konkretnoj relaciji nema organizovanog javnog prevoza.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji pa je tužena dužna da mu naknadi troškova tog postupka na osnovu odredbe čl.153. stav.1., 154. i 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Troškovi priznati tužiocu predstavljaju izdatke koje je imao radi angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav revizije od 18.000,00 dinara, primenom važeće Advokatske tarife. Troškove sudskih taksi tužiocu nisu priznati jer zahtev za naknadu tih troškova nije opredeljen.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić