Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11,...18/20) Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje dozvoljena, ali da nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana ...2007. godine oko 02,30 časova, u diskoteci u ..., došlo je do fizičkog sukoba tuženog sa tužiljinim sinom VV i njegovim rođakom GG. U tom sukobu tuženi je nožem zadao probojnu ranu GG u predelu desnog obraza sa presecanjem arterije i vene lica. Videvši da je GG zadobio ubodnu ranu, VV se umešao u sukob i u jednom trenutku tuženi mu je zadao ubodnu ranu nožem u predelu leve strane grudnog koša, usled čega je došlo do rascepa srčanog mišića i unutrašnjeg krvarenja. Usled zadobijenih povreda VV je preminuo. Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K 158/10 od 07.06.2011. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 3445/11 od 08.11.2012. godine, tuženi BB je oglašen krivim za krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 5. u vezi stava 1. KZ u odnosu na GG, u sticaju sa krivičnim delom teška telesna povreda iz člana 121. stav 5. u vezi stavova 3. i 1. KZ u odnosu na pokojnog VV i izrečena mu je jedinstvena kazna zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci. U vreme štetnog događaja tužiljin sin je imao 21 godinu. Živeo je sa tužiljom kao udovicom u zajedničkom domaćinstvu. Tužilja ima starijeg sina koji živi sa svojom porodicom, dok tužilja živi sama i od smrti sina oseća veliku prazninu koju za sve ove godine niko ne može da joj ispuni. Posle smrti sina je obolela od astme i postala je neuropsihijatrijski bolesnik (pije lekove za smirenje, pada u teške depresije zbog čega je bila nekoliko puta hospitalizovana). Prima penziju od 13.000,00 dinara mesečno i teško preživljava jer živi sama u kući starije gradnje koja je njeno vlasništvo.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 200. i 201. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev i dosudio tužilji naknadu nematerijalne štete za duševne bolove koje trpi zbog smrti bliskog lica (sina), opredeljujući pravičnu naknadu u visini od 1.000.000,00 dinara. Ocenjujući prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tuženog, prvostepeni sud je stanovišta da tužiljino potraživanje nije zastarelo jer se u konkretnom slučaju primenjuje rok zastarelosti iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, s`obzirom da je za krivično gonjenje učinioca označenog krivičnog dela iz člana 121. stav 5. u vezi stava 3. Krivičnog zakonika (KZ), za koje je predviđena kazna zatvora od dve do dvanaest godina, propisan duži rok zastarelosti krivičnog gonjenja u trajanju od petnaest godina, u kom roku zastareva i zahtev za naknadu štete i koji nije protekao do podnošenja tužbe, računajući od dana izvršenja krivičnog dela.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je pogrešno primenjeno materijalno pravo o zastarelosti potraživanja. I po stanovištu tog suda na rok zastarelosti u konkretnom slučaju primenjuje se član 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ali kako je tuženi oglašen krivim i osuđen za krivično delo učinjeno na mah, za koje je predviđena kazna zatvora od šest meseci do pet godina, relevantna je odredba člana 103. stav 1. tačka 4. KZ prema kojoj se krivično gonjenje ne može preduzeti kada protekne pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko tri godina, a shodno članu 104. stav 6. istog zakona zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja, dakle za ovo krivično delo 10 godina. U konkretnom slučaju, šteta je prouzrokovana krivičnim delom koje je izvršeno ...2007. godine tako da je apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupila ...2017. godine, pre podnošenja tužbe u ovom sporu 24.12.2019. godine. Osim toga, po mišljenju drugostepenog suda, protekli su i rokovi iz člana 376. stav 1 i 2. Zakona o obligacionim odnosima, s`obzirom da je osuđujuća krivična presuda postala pravnosnažna 08.11.2012. godine, a izvršna 24.07.2013. godine.

Vrhovni sud smatra da je stanovište drugostepenog suda zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbama člana 376. stavovi 1. i 2. Zakonom o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO) propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala. Prema odredbi člana 377. stav 1. ZOO, kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istakne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, dok je stavom 2. istog člana propisano da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači sa sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete.

Odredbom člana 103. tačka 4. Krivičnog zakonika (KZ) propisano je da se krivično gonjenje ne može preduzeti kada protekne pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko tri godina, dok je odredbom člana 104. stav 6. istog zakona propisano da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, a naročito od činjenice da postoji pravnosnažna osuđujuća krivična presuda kojom je utvrđeno da je tuženi u konkretnoj situaciji učinio krivično delo, Vrhovni sud nalazi da je pravilno stanovište nižestepenih suda da se u konretnom slučaju na tužiljino potraživanje naknade štete primenjuje privilegovani rok zastarelosti iz člana 377. stav 1. ZOO, jer je šteta posledica izvršenja krivičnog dela za koje je predviđen duži rok zastarelosti krivičnog gonjenje od rokova iz člana 376 ZOO. Pravilno je i stanovište drugostepenog suda da relativna zastarelost krivična gonjenja u konkretnom slučaju nastupa kada protekne pet godina od izvršenja krivičnog dela, dok apsolutna zastarelost nastupa za deset godina od izvršenja krivičnog dela, dakle ...2017. godine.

Tačni su navodi revizije da iz odredbe člana 377. stav 2. ZOO proizilazi da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom u kojima se rok zastarelosti računa po članu 377. stav 1. ZOO. Međutim, zastarelost je limitirana protekom apsolutnog roka zastarelosti krivičnog gonjenja koji prema citiranoj odredbi KZ počinje da teče od dana izvršenja krivičnog dela, s`tim što se na njega ne primenjuju pravila o prekidu zastarelosti krivičnog gonjenja, već istekom tog roka prestaje pravo oštećenog da zahteva naknadu štete.

Kako je u konkretnom slučaju zastarelost tužiljinog potraživanja nastupila istekom apsolutnog roka zastarelosti u trajanju od 10 godina računajući od dana izvršenja krivičnog dela, odnosno ...2017. godine do kada je tužilja mogla zahtevati naknadu štete, a tužba je podneta po isteku tog roka, pravilno je drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev upravo iz razloga nastupanja apsolutne zastarelosti.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić