Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Međutim, osnovano se u reviziji revidenta ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 383. ZPP.

Odredbom člana 383. stav 1. ZPP, propisano je da drugostepeni sud odlučuje o žalbi po pravilu bez rasprave.

Prema članu 394. tog zakona, drugostepeni sud će presudom da preinači prvostepenu presudu ako je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi (stav 1.); ako je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima (stav 2.); ako je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda (stav 3.); ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo (stav 4.).

U smislu citiranih odredbi, ukoliko drugostepeni sud ne prihvati ocenu dokaza izvršenu od strane prvostepenog suda i smatra da je zbog toga činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno, taj sud nije ovlašćen da izvrši drugačiju ocenu dokaza izvedenim pred prvostepenim sudom i preinači prvostepenu presudu, već u takvoj situaciji ima mogućnost da sam održi raspravu i ponovi već izvedene dokaze. Osnovano se revizijom ukazuje da je u ovom slučaju drugostepeni sud izvršio drugačiju ocenu iskaza svedoka i parničnih stranaka, koji su saslušani u prvostepenom postupku i imajući u vidu i te dokaze, izveo suprotan zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva. Stoga je drugostepeni sud nepravilno primenio citiranu odredbu ZPP, a što je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u postupku pred prvostepenim sudom, tužilja, kao kupac i tužena, kao prodavac, zaključile su i pred nadležnim javnim beležnikom potvrdile (solemnizovale) ugovor o kupoprodaji nepokretnosti 20.02.2018. godine. Predmet ugovora je prodaja katastarske parcele broj ... – gradsko građevinsko zemljište, površine 4,24 ara, čiji je vlasnik tužilja i porodične stambene zgrade broj 1 koja se nalazi na toj parceli, objekat izgrađen bez odobrenja za izgradnju, na kom objektu je tužilja u katastru nepokretnosti bila upisana kao držalac. Kupoprodajna cena je označena u iznosu od 80.000 evra. U ugovoru je konstatovano da je kupac isplatio ugovorenu kupoprodajnu cenu i da je predmetna nepokretnost predata u posed i državinu kupcu. Ovaj ugovor tužilja je zaključila preko punomoćnika, sina VV, po punomoćju potvrđenim kod javnog beležnika 19.02.2018. godine. Tim punomoćjem VV je ovlašćen da može u ime i za račun tužilje, kao njen punomoćnik, da zaključi ugovor o kupoprodaji navedenih nepokretnosti, da izvrši prenos prava svojine na kupca, primi kupoprodajnu cenu, podnese zahtev za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava, primi rešenje, da se u navedenom postupku odrekne prava na žalbu, kao i da preduzme sve poslove i pravne radnje koji se odnose na zaključenje ugovora o kupoprodaji tih nepokretnosti i upis prava svojine na kupca. Punomoćjem overenim pred nadležnim javnim beležnikom 27.04.2018. godine, tužilja je ovlastila tuženu da upiše pravao svojine po osnovu predmetnog ugovora, da može da preuzme rešenje o upisu prava svojine, odrekne se prava na žalbu, kao i da preduzme sve druge poslove i pravne radnje kod katastra nepokretnosti koje se odnose na navedene promene, kao i da može kod Poreske uprave u Kragujevcu podneti zahtev za utvrđenje poreza na prenos apsolutnih prava, u njeno ime preuzeti rešenje, odreći se prava na žalbu i preduzeti sve druge poslove i pravne radnje pred Poreskom upravom. Tužena je u katastar nepokretnosti upisala prava na predmetnim nepokretnostima. Pre zaključenja predmetnog ugovora, tužena navedene nepokretnosti nije obišla, već je to učinio njen vanbračni suprug. Nepokretnosti joj nisu predate u posed, a iz iskaza svedoka i stranaka prvostepeni sud je izveo činjenični zaključak da kupoprodajna cena nije isplaćena. Zaključenju osporenog ugovora prethodile su pozajmice koje je sin tužilje uzeo od supruga tužilje, a koje zbog visokih kamata nije bio u stanju da vrati.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio i utvrdio ništavost osporenog ugovora primenom odredbi članova 454. i 51. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Po stanovištu prvostepenog suda, u konkretnom slučaju kauza, kao jedan od bitnih uslova za nastanak ugovora o kupoprodaji, je prividna, odnosno fiktivna, budući da sin tužilje u svojstvu punomoćnika tužilje kao prodavca i tužena u svojstvu kupca, sporni ugovor nisu zaključili sa namerom prenosa prava svojine na nepokretnostima i isplate kupoprodajne cene za te nepokretnosti, već sa namerom da ugovor posluži kao sredstvo obezbeđenja potraživanja supruga tužene prema sinu tužilje u visini pozajmljenog novca. Uz to, prvostepeni sud je zaključio da je predmetni ugovor ništav i iz razloga propisanih članom 141. stav 1. u u vezi sa članovima 52. i 53. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je tužilja zaključenju predmetnog ugovora sa svojim sinom pristupila nemajući izbora, jer su bili u teškoj materijalnoj i finansijskoj situaciji, a što su tužena i njen suprug iskoristili kako bi tužena kupila predmetne nepokretnosti od tužilje.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev odbio. Drugostepeni sud je stanovišta da je prvostepeni sud polazeći od izvedenih dokaza izveo pogrešan zaključak u pogledu cilja koji su ugovorne strane htele da postignu zaključenjem ugovora o kupoprodaji, odnosno da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je predmetni ugovor ništav iz razloga što nema osnov i da je kao takav nedopušten u smislu članova 52. i 53. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe je pogrešan zaključak prvostepenog suda da se radi o zelenaškom pravnom poslu, s obzirom da tužilja nije dokazala ni tešku materijalnu situaciju, ni stanje nužde, ni svoju lakomislenost, njeno nedovoljno iskustvo ili zavisnost, koji bi bili razlog za ništavost predmetnog ugovora.

Međutim, Vrhovni sud nalazi da drugostepeni sud nije imao mogućnost da izvede drugačiji zaključak od onog koji je izveo prvostepeni sud u pogledu (ne) postojanja kauze kao bitnog elementa ugovora. Osnov ugovorne obaveze ili kauza je cilj kome stranke teže prilikom preuzimanja ugovornih obaveza. Kod ugovora o kupoprodaji, to je kupovina određene stvari i plaćanje kupoprodajne cene. S obzirom na prirodu kauze, kod ocene njenog postojanja, od odlučnog je značaja volja ugovornih strana prilikom zaključenja ugovora, što podrazumeva zadiranje i u subjektivnu sferu, iz kog razloga se i izvodi dokaz saslušanjem ugovornih strana. Prvostepeni sud je taj dokaz izveo, a saslušao je i punomoćnika tužilje preko koga je tužilja zaključila osporeni ugovor i utvrdio da je kauza nedopuštena, budući da je cilj zaključenja ugovora o kupoprodaji bio obezbeđenje duga po ugovoru o zajmu koji su zaključili sin tužilje i vanbračni suprug tužene. Pri tome, ovakav zaključak prvostepenog suda zasnovan je i na utvrđenoj činjenici da kupoprodajna cena nije isplaćena i na nespornoj činjenici da nepokretnost tuženoj nije predata u posed, uprkos suprotnoj konstataciji u ugovoru. Drugostepeni sud, međutim, bez otvaranja rasprave i ponovnog izvođenja dokaza, izvodi drugačiji činjenični zaključak i u drugostepenoj presudi utvrđuje da nije dokazana teza tužbe da je sin tužilje dugovao određeni novčani iznos suprugu tužene i da kupoprodajna cena nije isplaćena. Na taj način drugostepeni sud je utvrdio drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrdio prvostepeni sud.

Ukoliko je drugostepeni sud smatrao da je prvostepeni sud pogrešno cenio iskaze pojedinih svedoka i iskaze parničnih stranaka, iz kojih su utvrđene okolnosti u vezi sa kauzom osporenog ugovora i na čijim iskazima je zasnovao utvrđenje te činjenice, morao je izvesti dokaz neposrednim saslušanjem svedoka i parničnih stranaka, da bi formirao neposredno uverenje o tim činjenicama.

Iz navedenih razloga, osnovano se u reviziji tužilje ukazuje da preinačujući prvostepenu presudu drugostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka, a što je revizijski razlog propisan odredbom člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP, budući da je ova povreda postupka bila od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke.

U ponovnom postupku, potrebno je da drugostepeni sud otkloni navedenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka i oceni bitne činjenice za pravilnu primenu materijalnog prava, na koje je ukazano ovim rešenjem, kako bi doneo pravilnu i zakonitu odluku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 415. stav 1. tačka 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić