Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3090/22 od 24.04.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene VV i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev ove tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena VV je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Predložila je da se reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“, br.72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom pravnosnažnom presudom je utvrđenje da je pravni prethodnik tužilje - njena majka, suvlasnik sa ½ idealna dela predmetnih nepokretnosti na osnovu sticanja u braku sa tuženim BB (njenim ocem), te da je zato ništava odredba ugovora o zajmu koji je zaključen 1997. godine između tuženih, a kojom je konstituisano založno pravo - hipoteka na istoj toj nepokretnosti u korist tužene VV kao zajmodavca, bez njene saglasnosti za raspolaganje zajedničkom imovinom. O ovom tužbenom zahtevu sudovi su odlučili primenom materijalnog prava iz članova 171., 174., 176. i 180. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/2005 i 6/2015) i članova 63. do 69. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“ br. 6/80...), koji su u to vreme regulisali zasnivanje hipoteke, kod utvrđenja da je bračna zajednica između tužiljinih roditelja faktički prestala 1996. godine, te da pravni prethodnik tužilje kao supruga nije znala, niti se saglasila sa zasnivanjem hipoteke u korist tužene na nepokretnosti koja je zajednička imovina nje i tuženog stečena u braku, niti je bila upoznata sa činjenicom da je zaključen ugovor o zakupu kojim je ta hipoteka konstituisana. Ukazivanje tužene na postojanje drugačijih odluka ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja da li je supružnik znao za raspolaganje drugog supružnika zajedničkom imovinom i da li se sa takvim raspolaganjem saglasio.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, zobg čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja prava susvojine i delimične ništavosti ugovora o zajmu podneta je 27.03.2019. godine i u njoj je označena vrednost predmeta spora od 290.000,00 dinara, koju je prihvatio i prvostepeni sud.

Imajući u vidu da se u konkretnoj pravnoj stvari radi o imovinskopravnom sporu u kome predmet tužbenog zahteva nije novčani iznosa, a vrednost predmeta spora koju je tužilja navela u tužbi očigledno ne prelazi zakonom propisani imovinski cenzus za dozvoljenost revizije, to je Vrhovni sud našao da revizija tužene nije dozvoljena na osnovu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić